Bitef

«naglasak fi ft Mladinsko gledališče я Ш/ \r%/ príprenúlo za poćetak tragicf" O vremeno pozorišni dug tridesetogodišnjici ' oslobođenja, u mnogo сети neobičnosti; novo, miado, neovestalo, onakvokakvo obićno buja i plamti и vama uvek je neobicno, ali zato utoliko prije i vaše. Naravno, zbog te neobicnosti predstavu je potrebno i gledati neobićnim pogledom i bez uokvirenih nao car a poznatog sablona. A to vi, dabogme, znate! O ovoj neobicnosti još nešto. Najpre o tekstu: pozorišni pisać i reditelj pisać Dušan Jovanović nije napisao uobićajenu pozorišnu igru sa pričom i muzkom, na koju ste većinom navikli и omladinskoj dramatici. Zato i nema uobićajenih dobrih i loših junaka, kofi и svom međusobnom sukobu doteraju priču do srećnog završetka i do upotrebljive ispovedne istine. Toga и ovoj igri i и ovoj predstavi и takvom obliku nema. Tekst je za autora pre svega upotreblfiv scenario za pozoriśnu predstavu, koją će savremenim pozorišnim sredstvima, govorom, pokretom, bojom, svetlom, zvukom ispričati svoju istinu i omogućiti gledaocu širi i, pre svega, sopstvem, aktivan doživljaj smisla predstave. A smisao Jovanovićeve igrę dat je и naslovu: Žrtve mode bum-bum! Naglasak je, dakle, na tragici, koju predstavljaju zrtve neobłćne ljudske mode— vojnickog oblacenja. Bistrom i teatarsko delotvornom zamisli dati na sceni prikaz istorijskog razvoja vojnickog oblacenja, od viteških vremena do danaśnjih dana, a pri tom oživeti ono sto je ljudima sveía donosiła ta moda sa svojim neparadnim manifest acij ama. Jovanović je ispleo predstavu koja je namijenjena proslavi tridesetogodisnjice pobjede nad fasizmom, ali neće da bude ni svečana praznićna parada ni prazna tirada; predstava i zrasta iz osećanja rata i ratovanja, iz nezaceljenih rana, koje ostavlja rat и ljudima i ta osećanja treba da se prenesu sa scene na gledaoce. Na modnoj reviji vojnickih uniformi kroz stoleča kulja stoletni bol i patnja Ijudi sveta, koga su pusíosili ratovi, ali i njihova buntovnost, prkos, vera и dizanje iz patnje и no vi život. Pozorišna slika radanja slobode, kakvu je и ovoj predstavi našao Jovanović, podseća na misaoni luk, kofi se penje od Cankara ka Vipotniku, do njegovih síihova и Svitanici, rodenih skoro iz istog osećanja: ono što je veliko rada se iz patnje. Toliko o neobicnosti ove predstave. Neohična je pre svega patnja, koju su narašiaji sve do dañas podnosili kao žrtve mode bum-bum, i neobićna je ljudska snaga za životom, koja je sve te Stete menjanja uniformi izdrzala. Jovanovič tu Ijudsku i ratnu neohićnost ozivljava neobićnim pozorišnim sredstvima

i bez uobičajenog patosa, ali uvek zainteresovano, ljudski zanimljivo. (Tone Pavček) Jovanović njen je i pisać i reditlj. » Žrtve mode bum-bum« su dakle izrazita » autorska predstava«: i zamisao, i reč, i glumac, celokupni materijal predstave, prolazi kroz reditelja predstava postaje produžetak njegovog nervnog sistema i načina mišljenja, Ali u trennt ku delikatnog do dir a s publikom ко ja je prihvata, iz predstave počinje da izbija jedna zajednička emocija za koju su zaslužni svi Što и njoj učestvuju: i gledaliSte postaje autor ! Jovanovićeva predstava je jedna velika svetska revija mode: pokazuju se vojnićke uniforme kroz vekove, nosi ih muskarac, tait, glup i krvozedan, ali posledice tog obožavanja uniforme Sire se na sve polove, na sav svet: nesreća, patnja i ponizenje uništavaju zenu, a u beskrajnom prostoru ove pozornice od bodljikave fice, poput miljokaza, rasuti su iskomadani udovi dece. Ovde su krstače krojacke lutke, a istorija sveta napisana je na neizmernom platnu s kog se milenijumima uzima materijal za soldatesku .. . Predstava » The History of Theatre« pokuSala je da oblikujući pozoriSni materijal kroz vreme pokaże i sam svet kofi ga je uslovljavao. Zamisao je bila sjajna, ali izvedena je bez mnogo duha, pa je izgubila značaj. U istoriji sveta Jovanović uočava jedan izrazito pozoriSni elemenat uniformu, on u pozornicu pretvara samu povest u kojoj nagomilavanje ratnog kostima poprima groteskan izgled, ali i tragićne posledice. Jovanović każe da je dramu lakse doživeti negó napisait. »SuStina mojih drama su one same, njihova igra sa пата, tačnije rečeno: protiv nas. Igra, koja se ne borí za gledaoca negó protiv njega. Ona pretpostavlja gledaoca kao ucesnika, koji prinosi svoj ulog. Ona želi da ga svojim informacijama i svojim tokom zabezekne, Sokira, da mu otme poneSto od tog njegovog osnovnog uloga: poneku predrasudu, poneko uverenje, poneku trauma. Gledaiac igrajuéi mojom dramom ne dobija niSta, on obavezno gubi.«