Bitef

Мд T j monaha у yjU Kada sam pre nekoliko godina Л režirao Benetovićevu ■FÇnix' »Hvarkinju«, naišao sam na podatke o predstavama i praizvedbama naših renesansnih Bk' komedija и samoslanima dut obalc. Od tih podataka masía je y r eme nom sí v orí la prędsi ay и и Ш dvorištu franjevačkog manastira. Jn Družina monaha, poput .N »Pometove družine«, igra svoju Ш, Я predstavu. Iz takvog koncepta ’ Ш pńrodno je doslo do odluke da sve uloge igraju muśkarci kao sto su igrale i druge drutine u to yreme u Dubrovniku. Ženama još nije bio dozvoljen pristup na pozornicu. Na probama, ulazeći и suštinu scena, svi smo bili fascinirani kako je Marin Držić joś pre četiri stoleča proniknuo и naše naravi, naše mane i vrline, naše strasti, jednom rečju и sve ono što predstavlja mentalitet jednog narada i jednog podneblja. Marin Drzić je smelo ismejao krajnosti, bilo da se odrazavaju и škrtosti ili rasipništvu. Slikajuči lice i naličje dubrovačkog života iz sredine XVI veka, on je pronašao razumne puteve koji zbližavaju IJude. Po тот dubokom übeđenju Marin Držič nije epigon talijanske komediografske škole. On je originalni talenat koji je shemi renesansne komedije udahnuo slovenski duh našeg življa kraj mora. I tako, na naśoj see ni dru tina fr anje vaca, и nedeljno popadnę, igra Držićevog »Dunda Maroja«. Kroz njegov narodski smeh pucaju stege i rada se lice novog coveka renesanse koji počinje da sanja o jednoj višoj pravednosti i jednakosti. Čvrste zidine manastira ne mogu da zaustave vreme koję kuca na sva vrata, ulazi и svakog čoveka. То praštanje sa srednjim vekom i njegovim dogmama, ta pobeda života, oseća se jasno baš и ioj manastirskoj sredini. Pedeset go dina pre Kamp anele i njegovog »Grada sunca«, Dum Marin sanja o zemlji »gdje nema moje i tvoje «. Želeli smo da te misli ne budu vlasništvo samo Pometa, veé i cele drutine. Nastojali smo da scenski razrešimo bogatstvo ove slotene komedije, od njenog humara i dosetki do najslotenijih stanja misanog duha koji gleda daleko. Podvodni tokovi ove komedije, njena filozofska ozarenja nisu samo kontrapunkt njenom smehu, to je » tezoro « ovog znacajnog dramskog déla. Bez vizionarskih snova ova komedija ne bi letela tako visoko. Hteli smo da se karakteri neposredno radaju pred olima gledalaca. Nasa povremena odstupanja i kratka distanciranja, ko ja proisticu iz igre pozorišne drutine tacna su ograniíena da ne koce određeni način igre koji se očituje и punom slivanju sa karakterima.

Ne bije и ovoj komediji samo Pomet bitku za svoja shvatanja koja su najbliža shvatanjima pesnika; svaki Držičev karakter bije bitku za svoju pravicu i svoj pogled na svet. Iz tog sukoba razlicitih ftvotnih shvatanja dobija se uverljiva slika mnogostrukog zivota. Naravno, da smo tragali za składom izmedu istine i scenske uslovnosti. Držićev realizam nije precrtavanje života, već njegova pesnicka vizija. Bum Marinov realizam ima svoju uslovnost i mi smo pokušali da je uhvatimo i sprovedemo kroz zanos igrę, kroz Stolnu smenu lica i naličja jivota, kroz iznenadne kontraste izmedu otvorenog smeha i ostrva tiśine i meditacije. Činilo se da se и savremenom teatru Drzića treba igrati oívoreno i okrenuti ga gledalistu. (Miroslav Belović) J • j ) When I produced ft IT 9 P f*T/IT* V »Hvarkinja« (» Woman VbtE И kJ from Hvar«) by Benetović a few years comments performances of our § Renaissance comedies in monasteries along the coast. On the basis of this material I imagined a play in the courtyard of a Francisca n monastery. As with the » Pomet-Druzina « troupe, a group of monks gives the performance. Going from there, it was natural for me to decide that all the roles should be played by men, as they were during that period in Dubrovnik. Women were still not granted access to the stage. When getting into the substance matter of the scenes during rehearsals, we were fascinated by the extent to which four centuries ago Marin Držić understood our characters, our virtues and shortcomings, our passions in brief everything that represents the mentality of a people. Courageously he ridiculized the extremes of miserliness and extravagance. By describing the two faces of life in middle 16th century Dubrovnik, he found a way of bringing people closer together. I am deeply persuaded that Marin Držić is not an imitator of the Italian school of comedy. He had original talent and introduced the Slavic spirit of our maritime people into the scheme of Renaissance comedy. And so, one Sunday afternoon, a group of Franciscans performs » Uncle Maroja« by Marin Držić on our stage. The popular laughter breaks down barriers and a new Renaissance man is born who starts to dream of equality and better justice. The thick monastery walls cannot halt the advance of time, which knocks at every door and enters