Bitef

i narodu, za nauku, prosvetu, nov náčin vaspitanja, za rad, za humani odnoś prema seljacima i za [judsko dostojanstvo. Vatreni monolozi Čackog budili su kritičku misao, požívali na preuređenje društva, izazivali revolt zbog zaostalosti i mračnjaštva. Pobune njegove savesti i razuma snalno su odjekivale u mnogim srcima. U satiričkoj galeriji negativnih tipova na prvom mestu je togati moskovski piemìe i visoki činovnik Famusov, čiji je prototip bio roděni piščev strie. On je čuvar st ar ih tradi cija, Ijude ceni prema činovima i bogatstvu i svako sredstvo smatra dopuštěním radi postìzanja karìjere. Slobodoumlje je za njega zaraza, največe zlo; и barbi protiv njega on prediale radikalne mere; skupìti sve knjige i spaliti ih. Svog vlastitog mišljenja, nema, nego se pokorava pravilu: sta ée řeči društvo, » šta ée řeči kneginja Marja Aleksevna«. Navikao da misii kao ostali, da ponavlja ustaljena shvatanja svoje sredine, on iskreno negoduje kad čuje kritiku Čackog, čak ne mole da shvati sta ovaj zapravo hoce. Famusov nije sema, nego živa ličnost, и kojoj se izrazito ogleda nazadnjaštvo moskovske gospoštine s njenim neprijateljstvom prema svému novom i oholím pouzdanjem и svoju пер agresivo st. Molčaljin je lik servilnog činovnika, ulizice kóji, nasuprot Čackom, služi pojedinim ličnostima, svojim šefovima, a ne opštoj stvari. Osnovno mu je životno pravilo : ugadati svima bez izuzetka, jer je to siguran put kojím se stiče karijera. Intelektualna bedan, moralno nizak, on je antipod Čackog, a njegovo ime, kao simbol bezličnosti i beskičmenjaštva postalo je zajedničko za sve kukavice, udvorice i prodané duše. Stvaranje Molčaljinova lika bila je dobit ne samo za književnost več i za razvitak napredne misii и Rusiji, koja je stekla mocno oružje и barbi protiv činovničke oligarhije. Ništa nije manje znaČajna ni književna figura Skalozuba, kao predstavnika vojně birokratije. Pukovnik Skalozub je »frontaš«, prava »čizma« и duhu Arakčejevljevog sistema, коте je glavnì cilj da postane generai. Služba mu je otskočnica za Učni uspeh, te palale uglavnom na njenu spoljašnju stranu : na uniformu, ordenje, epolete. U liku Skalozuba Gribojedov je izneo tipične osobine vojnog formalizmu i karijerizma, kult mundira, kojí pokřiv a »slabost karaktera i umnu bědu«. Pored sve ograničenosti i tuposti, grubosti i neznanja, Skalozub uliva autoritei и društvu, jer pripada stalelu kóji je oslonac apsolutističkog poretka. Na taj náčin Gribojedovljeva satira razobličava reakcionarnu političku stranu » skalo zub ovštine «. Čitav niz drugih pripadnika moskovskog društva, od kojih se neki pojavljuju и komediji, a neke samo spominje čacki и svojim monolozima, jesu više ili manje tacni portreti sťvarnih ličnosti kojima je genije Gribojedova dao uopštene črte, tako da je deio и celini Uva povorka Ijudi koji su onda zaista postojali i deiovali, upravljali drlavom, vodili prvu ree и društvu, smatrali se osloncem čitavog poretka и zemlji. Pri odredivanju knjilevne metodo kojom je radena komedija »Nevolja zbog paměti« moramo uzeti kao najmočniji činilac samu stvarnost, onaj život koj l je dao Puíkinu materijal za »Evgenija Onjegina«, a Gogolju, kasnije, za »Revizora«. Sukob intenzivnog idejnog pokreta před kraj vladavine cara Aleksandra I sa feudálním shvatanjima birokratsko-posedničke

klase, postao je s a drfjno m komedije i uslovio njen umetnicki, realistički oblík još jednom potvrdivši istinu da se književni oblici ne javljaju sami za sebe, več и vrenju zbivanja koją stvaraju literaturu. Kad se rusko društvo prvi put upoznalo и rukopisním kopijama sa slavnom komedijom, njeno genijalno ostvarenje je prosto zaprepastilo čitaoce, kojí nisu bili pripremljeni za takvo dělo ni prethodnim razvitkom domače dramske književnosti, niti ranijim sívaranjem Gribojedova, dotle pisca samo osrednjih ili slabik vodvilja. U komediji ima nedostataka, kojí se objašnjavaju živim nasledem laznog klasidzma i negativním uticajem и to vřeme modne vodviljske literature. » Ali su pozitivně strane komedije tako velike, i ona tako malo lici na svoje prethodnice i vršnjakinje da se uzdiže medu njima kao brdo na visor avni« (Piksanov). Zaista, ovo dělo zauzima naročito usamljeno mesto i и književnoj delatnosti Gribojedova i и istoriji ruské književnosti. Ni pre ove komedije ni posle nje autor nišía slično nije dao, kao da je celog sebe izrazio i završio и jednom náporu, unevši и komediju svu snagu stvaralačke misii, sve bogatstvo posmatrackog dura i oštrinu duha. Ostale Grib oje dovij eve tvorevine mogu poslužití kao materijal za istoričare i biografe, ali za običnog čitaoca one nemaju nikakvog interesa. Ne samo svojim naprednim smerom več i svežinom slikovitog jezika, vrlo bliskog svakodnevnom govoru, i sadržinom, и kojoj se tako reljefno ogleda doba i društvo, komedija je bliska stvarnom životu, izvire iz njega, te ima sve odlike pravog realističkog děla и коте и detaljima vaskrsava citava jedna epoka. Po rečima jednog kritičara, evropski čitalac shvata i doživljuje Gribojedovljevu Moskvu isto tako neposredno kao i Dikensov London. Pojedince scene, karakteristike, dijalozi, razvitak intimně drame izmedu Čacko g i Sofije i odnos Sofije prema MolČaljinu prikazuju nam Gribojedova kao izvrsnog psihologa, a njegova borba za slobodu misii i političkog života, gnev zbog ugnjetavanja čoveka, mržnja prema nasilju i vera и pobeda dobra, otkrivaju nam dubok i aktivní piščev humanizara i čine deio bliskim svim progresivním ljudima и svetu. U jednom sirem planu možemo uzeíi Čackog kao tipičnog pretstavnika nove g ener acije dvadesetih godina, kao zastavnika omladině и njenom sukobu sa starim naraštajem vaspitanim и duhu veka Katarine 11. U Rusiji je taj sukob zaista postojao početkorn devetnaestog veka и politici, književnom životu, i и društvu. Ali lik Čackog ima širi značaj i van okvira svoga vremena, kao socijalno-psihološki tip kóji nalazimo kod švih naroda i и sva vremena njihove istorije, kad zastarele norme sputavaju društveni razvitak i izazivaju otpor novog pokolenja. Tu stranu glavnog junaka komedije »Nevolja zbog paměti « sjajno je uočio i izneo autor » Oblomova «, I. A. Gončarov, и svom čuvenom článku »Milion patnji«, и коте káže da se Čacki ne mino vno moraju pojavljivati kad god jedna epoha smenjuje drugu. »Svaki poduhvat kóji iziskuje novo izaziva senku Čackog, i та ко da su bili novi pregaoci, oni ne mogu da se ogluše o dva gluma motiva barbe: о ройке Famusova »da se uče ugledajuči se na starije«, s jedne strane, i o težnji da se iđe napřed, od učmalosti ka slobodnom životu, s druge. » Eto