Bitef

metamorfozę

Legenda o viíezu Plavobradom, kóji je poubijao svojih nedám žena, doživljava novu i apstraktnu verzijn и simfonijskoj operi Bele Bartoka, »Zamak vojvode Plavobradog«, napis ano j 1911. Ova Bartokova simfonijska „ jednočinka ne podleze nikakvom realističkom tumačenju, jer kod njega nema ni mučenja, ni übijanja. Poslednja žena Plavobradog, Judita, ulazi и njegov zamak kóji bi mogao da bude nekadašnja tamnica, ili možda mazej. Vrata se redom otvaraju da bi se před našim očima ukázale soba za mučenje, dvorana oružja, riznica, krvaví vrt, neko ogromno carstvo, more suza i, na kraju, grobnica sa übíjením predhodnicama Juditě. Ova opera ima značenje alegorije: u liku legendarnog übice Žena ne třeba tražiti neki istorijski izuzetak (nešto slično Henriku VIII, na primer), nego jednostavno muškarca kao takvog. Zamak predstavlja dušu čoveka, a pojedme prostorije neispitane dubině njegove duše, koje se kriju и svakome od nas. Sobu za mučenje třeba tumačiti kao simbol naših sadističkih osobina; dvorana oružja zastupa mušku prepotentnost ; riznica je koristoljublje i tvrdičluk; krvaví vrt je nekadašnje bojiště, a možda i vojničko groblje; pod ogromnim carstvom podrazumeva se moč i častoljublje; more suza znáči patnju, izazvanu svim ovim žudanjama i delima, a ona grobnica sa leševima übijenih predstavlja prekinute Ijudske odnose. Jasno je da Bartokova simbolika nije tako jednostavna i jednostrana, pošto se sa onih sedám prostorija mogu isto tako dobro poistovetiti i sedám značajnih etapa и Ijudskom životu. Тако gledano, soba za mučenje je, и sivari, detinjstvo, grobnica starost, a sve ostale prostorije decenije, koje dele početak i kraj našeg života; dvorana oružja jeste vřeme svako g vojnog obveznika provedeno и ratu, riznica je carstvo politicava ili poslovnih Ijudi, itd. Postoje vrlo uzdržljivi i poručeni Ijudi, kóji svoje »crne misii«, osečanja, duševně potrebe i strah kriju ispodplašta čutanja. Ali, pokuša li jedan miran i povučen čovek da sačuva svoju tajnu, sarnim tim če kod svojih hližnjih izazvati Želju, podstaknutu radnoznalošču i lovackim nagonom za odgonetanjem tajne. A ta lovačka groznica najviše dolazi do izražaja и ljubavi: onaj kóji voli postaje lovac, a predmet njegove ljubavi žrtva, koja se ocajnički trudi da sačuva svoju slobodu, svoju samostalnost i svoje tajne. U tom světlu ukazuje nam se i Don Žuan i Plavobradi kao prototipovi Ženskarosa. U oba slučaja, radí se o razobličavanju i demaskiranju. Pa ipak, izmedu Don Žuana i Plavobradog postoji razlika, koja se sastoji и površnosti Don Žuana. Dovoljno mu je da

пеки ženu » upozna « ( da se poslužimo biblijskim ìzrazom), da bi izgubio svako interesovanje za nju. Materija na kojoj se bazira legenda о Plavobradom, podesnìja je za naše doba psihoanalìze i hlíza našim problemima, jer nam govori i о tome da nìje dovoljno sparati s nekim, da bi se taj neko »upoznao«. Као sto je Loengrìn g ovario svojoj Elzi: »Ne pitaj me ni о сети!«, tako i Plav obr adi moli svoju Juditu: » Draga , vise me nemoj pitati«. I, kao sto je Plav abradi prototìp coveka povučenog и sebe, kóji na takav náčin od svoga srea pravi jazbinu zločinu, tako je i Judita ovde oličenje radoznalosti, požude i želje za posedovanjem, jer zeli da joj Plavobradi, sa svim njegovim tajnama, připadne и potpunosti. Svojim insistiranjem izaziva njegovo nepoverenje i sarnim tim narusava onaj prvobitni odnos zasnovan na neznanju, drugim rečima, na îluzijama i nadanjima. Otkrivjauči njegovu právu HČnost i njegove tajne, ona će uništiti Plavobradog kojí, da ne bi bio uništen, brani se uništava Juditu. Zar to nije čin samoodbrane? I Plavobradi i Judita priželjkuju Ijubav. Ali za Plavobradog Ijubav ne znáči isto sto i za Juditu. Pod Ijubavlju Plavobradi podrazumeva poverenje, odnosno želí da mu se veruje. Ali ona, kao nepoverljiva reálistkinja, ne zadovoljava se poverenjem ona hoce da zna. Na taj náčin ona pruža Plavobradom nešto sto Je suprotno njegovoj želji: ona mu nudí nepoverenje. Za Frojda, Plavobradi je prototip impotentnog muškarca kojí, da bi prikrio svoju »šramotu«, übija svedokinje njegove nemoci. Toliko o samoj materiji, operi Bele Bartoka i ishodištu naše teme. U pozorišnom komadu Pine Bausch radi se о neprekidnoj bortí polova. Njena koreografìja objašnjava paradoksalne uslove Ijudskog života: snagu ìstovremene privlačnosti i odbojnosti koja viada medu suprotnim polovima. Po uzoru na Samuela Becketta (»Poslednja traka«), ovaj komad přikazuje čoveka kako sluš a muziku sa magnet of onske trake (snimak opere Bele Bartoka »Zamak viteza Plavobradog«) , koja pokreče njegove uspomene i asocij acije na detinjstvo, a sarnim tim i one đuboke psihološke nasìage и njegovoj duši. U tome ne třeba gledati neki obracím izmedu muškarca i žene, pre bi se řeklo da je to pokušaj objektivně definicije polova, odnosno njihove psihološke anatomije. Glavna tema govori o životinjskim nagonima kod Ijudi, dok se za karakteristike ovog děla može reci da predstavljaju pozorišni komad nasíao pre pronalaska govora, пеки vrstu spone i prelazne etape izmedu koreografije i govornog teatra. Njegovo postojanje uslovljeno je mogučnostima životinjskog artikulisanja. Před narna je, dakle, pozorišno dělo zasnovano na izvornim zvucima : smeh, plač, vika, šaputanje, kašljucanje, zujanje, jaukanje, uzdisanje, síenjanje, kijanje, zviždanje, cvrkutanje, gakanje i zamuckivanje kóji izražavaju više nego reci. Přiměna ovih primitivnih zvuková ukazuje na nesavršenstvo govora kao sredstva komuniciranja. U ovini izvornim zvucima, koreografiji i náčinu izražavanja Pine Bausch nema mesta loži, sve je usmereno na traganje za istinom. Ona leži и osnovi ove ìnscenacìje. (Edmund Gleede)