Bitef

odredenih shvatanja dela. Ozbiljan problem и razmatranju »Peera Gynta « jeste ociglednost prostornog i vremenskog postojanja toga dela. Jos je sam Ibsen bio skeptican prema prevodenju »Peera Gynta « i Ludwigu Passargeu skrece paznju и pismu od 19. maja 1880. godine da razmisli о tome da vecina eventualnih nemackih citalaca ne poseduje njegove preduslove da shvati »Peera Gynta« ida je »Peer Gynt « najmanje od svili njegovih dela pogodan da se shvati van skandinavskih zemalja. To je i tacno i pogresno. Problem preveda »Peera Gynta« nije problem neuobicajene Ibsenove versifikaeije, vec problem cinjenice (muda val ja reci da je и nekim cìnjenicama norveike geografie i etnologije i sam Ibsen pogresio, sto ne umanjuje znacaj dela samoga po sebi). Коте nije poznata skandinavska mitologia, nece и potpunosti shvatiti seem sa Zenom и zelenom i scena sa trolovima и Dvorcu Dovreskog starca, nifi ce onaj koji ne poznaje istoriju skandinavskih zemalja, и potpunosti shvatiti lik mladica koji sebi odseca prst da ne bi sluzio vojsku, nifi da je Huhu karikirani lik Aasmunda Olafssona Vinjea, borea za narodni jezik, nifi da je Hussejn verovatiw tadasnji hedski ministar spoljnih poslova, niti da je Felah. . . Ali velieina »Peera Gynta « i lezi upravo и tome sto je и njemu pojedinacno i opste vezano и neraskidivu dijalekticku celinu, koja svojim opstim delom i celokupnoscu dozivljaja cini i te scene razumljivim za savremenog ili stranog gledaoca. Nije danski reziser Svend Methling uzalud rekao svome scenografu, koji se zalio na tes ko ce izrade scenografie ; »Peer Gynt« nije put kroz Norvesku, vec put kroz ljudski duh«. Univerzalnost lika Peera Gynta olicava se upravo и tome sto и njemu svi mi mozemo da nademo i delie sebe ili, kako je to Ibsen rekao 1874. godine и jednom govoru: »Gde se meda пата moze naci takav covek koji bar ponekad nije osetio i и samom sebi spoznao protivrecnost izmedu reci i dela, izmedu volje i zadatka, koji nikada nije, bar и pojedinim slucajevima, egoisticki bio sam sebi dovoljan, i samo upola svesno, a upola nesvesno, taj svoj (in predstavljao ulepsan i drugima i samo me sebi?« Egli A. Wyller je lepo uocio da tumacenje lika Peer Gynta и tri prva cina odreduje stav prema cetvrtom i petom cinu. Ako se Peer Gynt и prva tri cina fumaci kao romanticna licnost, onda je cetvrti ein, и коте se Peer javlja kao beskrupulozan trgovac, paradoksalan i nemotivisan, a peti ein logician i motivisan. Obratno, ako se Peer shvati kao cinican i egoista и prva tri cina, onda je cetvrti ein logicati i motivisan, a zavrsetak petog cina paradoksalan, jer Solveig пета razloga za cekanje. Wyller daje svoje tumacenje doslednosti lika Peera Gynta kao skupa dobrih i losih osobina koje, svaka za sebe, logichi zasnivaju i cetvrti i peti citi. No, Peer ipak pre naginje skupu negativnih osobina. Osobina da masta (laze samoga sebe?), da » abide « svaku odluku и zivotu, da iza sebe ostavi bar jedan nesrusen most, vezana uz trolovsko prosirenje parole »biti ono sto jesi« и »biti sam sebi dovoljan«, prega karakterisu kao savrSenog egoista nego kao izrazito dvojstvo dohra ì zia (da ne odemo tako daleko kao Arild Haaland koji Peera zhog njegovog egoizma i njegove autorìtarnosti, smatra Икот

potencijalnog strazara и konclogoru). U Реет ipak postoji znacajan element samospoznaje koji provejava kroz sve cinove, a dolazi do potpunog izrazaja и petom cimi, и sceni sa lukom, koji ispod brojnih slojeva ne krije nikakvo jezgro i Реет odslikava njegov sopstveni lik, kao i и sceni sa Livcem dugmadi koji zeli da g a pretopi jer, na kraju krajeva, nije bio ni zao ni dobar, te je vredan samo kao sirovina, a ne kao proizvod. Peer postoji pomalo и svakome od nas, kako god ga tumacili, te zato mozemo da ga dozivimo. То vazi i za Solveig, bez obzìra na to da li je ona »naborana, isposcena vernost« kojoj su tadasnji borei za zenska prava, pre svega Camilla Collett ( cija je gornja karakteristika) neminovno morali da okrenu leda, ili pretpostavljena badala ukoliko stvarno ceka Ferra (karakteristika Arilda Haalanda), ili nesto trece, ili nesto cetvrto. To vazi i za lik majke Aase i sve druge likove. Orde пета mesta za razmatranje postojecih teorija i tumacenja. Vazno je, medutim, naglasiti da tumacenje »Peera Gynta« kao lektire moze da bade i lepa zabava, i prìjatna vezba duha, i prilika za sticanje nauene casti, ali da je tumacenje »Peera Gynta « kao potencijalnog dramskog sadrzaja sasvim presudno za reziju i scenografìju. Ili, obratno, rezija i scenografija vec a priori zahtevaju da se deio profumaci na ovaj ili onaj nacin, a to isto zahteva cak i kostimograf da bi znao kako da obu6e glumce. Na primer, ako se Solveig и zavrsnoj sceni shvati prevasodno kao majka, tj. izjednaci sa majkom Aase (kao sto to cine Georg Groddeck и lektirskom tumacenju i Hans Jacob Nilsen и scenskom tumacenju, ist ina, svaki iz svog ugla), onda one i na sceni moraju da se vìzuelno identifikuju. Ili, ako se scena и dvorcu Dovreskog starca stivati kao izvrnuta slika scene na imanju Haegstad, onda ì scenografija i kostimi moraju da se prilagode tome stvarajuci karikiranu sliku norvcskog seia i norveskih seljaka, a ne stvarajuci fantazmagorican svet trolovske kraljevine. U tome i lezi kljucni problem scenskog tumacenja »Peera Gynta«. Ibsen ga nije pisao za scena, ali je ono ipak izvedeno na sceni norveskog Nacionalnog pozarista vec 1876. godine. Duzina teksta je zahtevala znatno skracivanje, a da bi se necim popunile brojne pauze radi izmene scene, narucena je ì za sumu od 200 kruna dobìjena muzika. U pismu Björnsonu Grieg sam kaze и svojoj sviti: »Valjda ne verujes da sam to dobrovoljno odabrao. Ibsen me je proletos upitao da komponujem muziku i, naravno, zacudio sam se pozivu da komponujem muziku za najnemuzikalniji magaci size. Ali, pomislio sam na onih 200 kruna, na putovanje i podneo zrtvu. Sve me to rnuci kao mora. Dmgim recima, uradio sam to za pare«. Griegova svita je izvanredan primer ramanti zma i delimicno je odgovarala ondasnjim scenskim resenjima sa velikim tahloima, ali je i onako dug komad jos vise producila, a osim toga nametnula mu svoje tumacenje. Jacob S. Worm-Müller je 1902. godine veoma taeno primetio da je delà na sceni Nacionalnog pozorista «pretvoreno и predstavu prihora koju su napravili Edvard Grieg i pozorisni slikar, a prigodne replike napisao Henrik Ibsen. I to je tacno. Ibsen и »Peeru Gyntu« izricito naglas ava da Peer okrece majei leda и casti njene smrtì, ali Griegova romanticna muzika tera