Bitef

berko acker (drugi glumac) susanne diillmann (prva glumica) simone frost (druga glumica) Hildegard alex, margret wolfshohl (dva straziar a) pierre besson (fortinbras, norveski kraljevic) michael gwisdek (norveski kapetan) win fried wagner ( stari sluga) klaus mer tens, Jürgen rother (lordavi) b er nd Stegemann (danac) bern segemann (mladi sluga) henry hüb chen, Jürgen rothert (dva gasar a) günter junghans (prvi klovn, grobar) carl-hermann risse (drugi klovn, grobar) ber nd stegemann (svestenik) carl-hermann risse (ozrik) Winfried glatzeder (engleski poklisar) pauza posle treceg cina.

Jedan ne tako nepoznat ZW Ne mac je rekao da za \j vC- Sekspira ne postoji kraj. A to vazi pi'e svega za ono hamleta па сети se и nenttt-i »Hamletu«, za » • ci je tumacenje ft t ft nema гаЈаmV Я ш %M/Razlog tome je ** prisutnost minule i savremene istorije. Sta predstavlja, na primer, »Hamlet« na ovoj narodnoj pozornici? Kakav je njegov odnos prema nekadasnjoj i danasnjoj istoriji? Znacì li on, jednostavno, odraz zivotnih tokova i reflektovanje 16. veka? Ili, mozda, samo пеки vrstu savremenog shvatanja svcta? Odgovor je nedvosmislen, jer za te dve stvari alternativa ne sme da postoji. Onaj stari Glob-Theater mogao Ы se smatrati krovom narodne pozornice, jer cak i pod pretpostavkom da celokupnu sadasnju pozorisnu trupu pocevsi od rezisera pa sve do Fortinbrasa cine sami (hoze sacuvaj) knjizevni istoricar 1 , ni oni ne bi ЫН и stanju da odigraju komad onako kako je bio prvohitno odigran и starom Globu. S drugs strane, izvoäenje jednog starog komada znaci ipak nesto vise od ohicnog odraza naseg doha, vise od jedmstavnog reflektovanja naseg nacina misljenja. Ove dve varijante, muzejska i savremena, medusobno su protivrecne. Prva glasi: Sekspir bez interpretaeija, a draga interpretaeija bez Sekspira. Toga je bilo vec i ranije. Medutim, najholje rezije starih komada nisu te vrste. One vise pribegavaju podrazavanju starog

doba, kako bi se naglasila njegova nepodudarnost sa nasini vremenom. Drugirn recima, odraz proslosti bice primenjen kao slika sadasnjosti. U svemu tome koristi se unekoliko i dijalektika, a uprosceno receno, to izgleda ovako: и najbolje predstave »Hamleta« übrajaju se one koje su uspele da spoje svu sustinu odraza nestalog sveta sa karakter’stikama danasnjice. Takav spoj neminovno dovodi do ogromnih kontradikcija. Ali, ne bi ìmalo nikakvog smisla izbegavati takve kontradikcije. Naprotiv, na njirna se mora zasnivati celokupan rad. U tom lezi snaga i draz jedne stvarno uspele predstave. Kad je vec tako, isplati se, bez obzira na sve, pokloniti paznju starorn Globu i vremenu koje je omogucilo postojanje tako izvanrednog sekspirovog pozorista. Tim povodom hteo bih da stavim neke primedbe, doduse maio suvim jezikom knjizevnog istoricara. Sekspirovsko pozoriste nastaje и prelaznoj epohi, и doba kada se staro i novo svuda sukobljavaju i prep lieu. Bilo je to vreme kada engleska feudalna arisi okratija, oslabljena ratovima ruza nije vise drzala vlast и rukama, dok gradarti, ciji je uticaj bio u stalnom porastu, jos ni su uspeli da je prigrabe. U toj fazi relativne ekonomske i socijalne ravnoteze apsolutna monarhija dobija, kao sto je poznato, dominantan i, и pocetku, progresivan znacaj. Na osnovu jednog nacionalnog kompromisa, apsolutizarn prema Marksovim recima, funkeionise kao velika , laboratorio’ , u kojoj ce socijalno suprotni stavovi i ideologije biti ’izmesani i preradenV, dok burzoazija veruje da je osigurala sopstveno pravo na vlast. U torn razdoblju nastaje, cveta i siri se, na takozvanim ’ javnim ’ pozornicama, vrhunska pozorisna kultura sekspirovog doba. To je nacionalna i istovremeno narodna pozorisna kultura, koja je nikla и jedinstvenirn uslovima ap salutistiche prelazne epohe pozoriste koje neguje postfeudalni i postpatrijarhalni drustveni sistem, povezan sa predkapitalistickim sistemom i predpuritanskom ideologijom. Takav sticaj prilika nastaje и Engleskoj sredinom 16. veka, kad se remete odnosi snaga feudalnog poretka na sehr i cehovskih udruzenja и grada. Poste ovog perioda iako je uticaj gradanske klase uporno osvajao ter en, a bili su stv areni i ekonomski us lo vi za postojanje stalnog pozorista gledaoci nisu lako prezalili onaj nekadasnji nacìn prikazìvanja, zasnovan na mimici i narodnirn ohicajima. Godine 1600. London je bio grad sa priblizno 160 ООО stanovnika, a и tom grada bili su, tokorn prvìh deset godina, prvi put prikazani »Hamlet«, »Kralj Lir « i »Otelo« и ne к ih sedam pozorista, sa repertoarorn kojì se brzo smenjivao. Igralo se na drvenim pozornicama, pri dnevnoj svetlosti, pod otvorenim nebom, a bilo je i pozorista koja su mogia da prime i do 2 000 gledalaca! Sva ta pozorista, rnedutim, inorala su, na zahtev puritanskìh gradskih vlasti, da budu smestena izvan grada, odnosno iza gradskih kapija. Dramatical • tog prelaznog perioda unosio je u svoje kornade licnostì koje su bile karakteristicne za sve postojece antagonistiche ideologije (puntatici, dvor, gradanska klasa, narod), sto se odrazilo и pozorista, koje je ohjedinjavaio humor i patos, lakrdiju i retoriku, te tako dovelo na pozornicu i budalu i kralja, unoseci uza sve to i hrojne epske