Bitef

Bura Alegorija, pozorišna fantazija, poetska tragedija, fantastična komedija. Vremenom je Bura stekla mnoštvo naziva. Svi su manj e ili više potvrdení, manje ili više odgovarajuči. Da li treba dopustiti toliko interpretacija za jedno umetničko delo? Ono što me oduševljava više nego jeste Shakespeare sloboda njegovog pisanja, širina njegove dramaturgije i činjenica da izgleda, da sve to uporno koegzistira. Ova komedija, u lopeovskom ili kalderonskom izvornem smislu, takode je jedna priča predvidena za scemi. Izgleda da se sve te teme razvijaju u delu, i sve su stalno zastupIjena u Shakespeareovom pozorištu: borba za vlast i njeno uspostavljanje, suprotstavljanje utopije i ambicije, egoizma i zahvalnosti, omladina, nosilac budúcnosti, st'rotstavljena podmitljivom i za smrt predodredenom svetu starijih. Sva ta suprotstavIjanja smenjuju se i sažimaju u glavnu temu, a to je izmirenje. Ta tema dobija u „Buri“ poseban karakter. Fantastično i magično direktni su činioci dela i posredstvom tih delová

ističe se figura Prospera, magičnog pravednika, koji, služeči se svojim znanjem, nameče istinoljubivost i ponovo radanje nestaie časti. Ako sve te stvari, kao i mnoge druge, mogu da koegzistiraju u ovoj komediji, onda se ona, kao specifična, svrstava u posebna ostvarenja ovog autora: suícob stvarnosti i mašte prikazan je sredstvima svojstvenim pozorištu: sve je ovde teatar. Prespero - stvaralac scenarista takode nam demonstrira svoj talenat velikom jasnočom izraza: priprema osvete. Ličnosti su izložene vrtlogu sopstvenih konsekvenci i iz njih izranjaju njihove slabosti, ambicije, kolebljivosti i frustracije. Različita iskušenja kojima su su izleženi predstavljaju jednu menu kružnog puta prečiščavanja. Kraj predstavlja svet u izmirenju ljudi. Prosperavo ostrvo ovde je čahura iznenedenja. Zastupljen je geometrijski princip da bi se precizirala granica Stanovnika ostrva, da bi učvrstilo ski-

cu njihovih karaktera, komponenti i da bi omogučilo probi savesti maksimalnu umetničku -vrednost, teatralnost. Ostrvo je- u suštini pozorište, prostor u kome se igra sudbina sveta. Od tolike igre mašte ćovek ne zna gde počin je stvarnost gde se završava imaginarno. Jednom isprepleten magični štapič, izdanjnici, sveci 'i drugi formiraće samo jedno mnoštvo koje napušta imaginaciju radi stvarnosti sveta. To nije delo lišeno izvesne gorčine i melanholije, izvesnog „beznada“: konačno, u umetničkom pozorišnom svetu uvek se dograbi najbolje što nam se dogada u ličnom životu. U o vom delu, Prospero i Ariel svojevrsni egzekutor - predstavljaju u osnovi samo jednu ličnost. U stvari, Ariel je opisao pad Vojvode de Milá, u našoj istoriji nevidljive osobe. Mislim da ovde, u govornom kontekstu humorističkom smislu njihovih odnosa dobij aju u mašti gledaoca formu koju svaki od njih želi da dodeli. Oba lika tumači Nuria Esperi. Ako čovek