Bitef

se, dakle, uopšte začudio kad je Novo pozorište u Poznanju najavilo premijeru sledeče predstave Višnjevskog - Kraj Evrope. Kraj Evrope je zapanjujuča predstava, koja u znatno proširuje mogučnosti interpretacije umetničkog sveta Januša Višnjevskog. Kraj Evrope spada u one malobrojne predstave, koje, istini za voljü, ošamučuju pozorišnom lepotom, ali svoj pravi život započinju u dušama (ili, ako je nekom milije - u umovima) tek pošto gledaoci izađu iz pozorišta. Višnjevski se nadovezuje na tradiciju poljskog pozorišta plastične naracije, bez ustezanja priznaje da je fasciniran pozorištem Tadeuša Kantora, ali ipak stvara potpuno autonomno delo. Snaga pozorišta Višnjevskog je jasnoča njegove filozofske i intelektualne poruke koja je ¡skazana u potpuno teatarskom vidu - u obliku akcija, asocijacija, simbola i delová dijaloga. Književni kritičar izači če iz Novog pozorišta u stanju potpune histerije, jer je verbalno sloj tu šizofreničan i nerazvijen. A ipak, Kraj Evrope misaono je iznad mnogih komada. Evo dokaza. Počinje od panoa. Iza stolica su nagomilani ljudi i manekeni. Vide se suluda lica staraca-dece, a iza njih niz vojničkih likova sivih kao pepeo. Ranci, puške prebačene preko ramena, kape sive kao lica i lica siva kao

ci pele, jer lica, kape i cipele tu takode treba da odigraju svoju ulogu. Nisu to citati i pozajmljenice. To je počasi odata na početku Tadeušn Kantoru, tvorcu Mrtvog razreda i Vjelopolje, Vjelopolje. Pokazuje se da je Kraj Evrope. nastavak Kantorovog pozorišta. Ne nekakve konkretne predstave; ona je uopšte konsekvencija Kantorovog stvaralaštva. Usuduje se da doslednije i izrazitije kaže ono što je več bilo nagovešteno u nemogučnostima Vjelopolja. U obe velike predstave Kantor je ukazao na dolazak do kulturne barijere, do praga na kome se ruše višévekovhi etosi, arhetipovi, dobijajuči dotad nepoznatu oštrinu i intenzivnost, ali, umiruči, gube i značaj. Višnjevski podseča na tu tvrdnju i pripoveda dalje, Dode, eto, kraj Evrope! Arhetipovi i kulturni etosi najzad su izgubili smisao, stari fascinantni svet je nestao, tako se ne može živeti. Evropa (čitaj: kultura, čitaj čak: civilizacija) nema smisao postajanja, Apokalipsa? A ipak kakva radosna, kakva optimistička apokalipsa. To je, istina, kraj Evrope, ali nije kraj sveta! U toj se predstavi ne plače, nego se u zanosu uzvikuje reč-nada: AMERIKA! Ukoliko je veča radost na licima likova te drame, utoliko je veča tuga Višnjevskog, jer je takav njegov dekadentni običaj: smehom prigušiti lupanje srca, à uz prave suze dodavati crveni

klovnovski nos. Stilke Junior (izvanredna uloga Jana Sternińskog) trči, radosno uzvikujuči: Amerika! Amerika!, a tu se i dešava pravi kraj Evrope, inventarizacija ostataka kompleksa, rituala, simbola dobijenih iz imena, prezimena, Izmedu suprotnih osečanja još provejava nada da je to zaista samo kraj Evrope. Ostali deo sveta čeka... Ako je tako, onda krečemo na put. Ako je več put, onda i kofer. Odmah je tu kofer. Piramida kofera. Ta piramida prestaje da se sastoji od kofera, dobija sopstveno značenje i počinje da budi strah. Uzvišena je, tuda, bezobzirna. Grob je stabilizacije, U tom trenutku prilaze joj prestrašeni rodaka Frida i rodake Rebeka, stric Ismail, Mošele Halperin. Sada ih očekuje veliko lutanje, veliko beskučništvo. Plaše se toga, pa im glas postaje tiši, več se nesigurnije raduju; Amerika, Amerika!... Kraj Evrope je kraj doma, ipak je, znači, kraj sveta, mada svet neče prestati da postoji. Odvratna harmonikašica izlazi s vremena na vreme iz leve kulise. Spokojno, hladnokrvno - sigurna je u sebe. Slava Kvašnjevska jasno podvlači da je ona izvan te tragedije. Nije Kasandra koja pređskazuje poraz, jtr je Kasandra znala da če poraz i nju uništiti. Odvratna harmonikašica uživa da otpeva presudu, sa izrazitim zadovoljstvom nabraja čega uskoro

neće biti. Piramida od kofera najzad je uklbnjena, Svako već ima svoj dokaz bfeskučništva. Ali pre nego što odu (uostalom, neče potpuno otiči, jer je taj odlazak, u stvari, nemoguć), pred našim očima kreče se oproštaj na povorka, čudni koncert dobitnika švih dotadašnjih konkursa za vrednosti dostojne đivljenja. Madame Smolenskin (Hanna Kulina) istrčava u transu velike žalopojke, lamenta koji nam je i te kako kulturološki blizak. Žena čoveka sa belezima (Żywiła Pietrzak - Živila Pjetšak) vodi svoga muža razapetog na pokretnom krstu, uništavajuéi veličinu simbola nametljivošču hohštaplerke. Otac (izvanredno stilizovan, pun unutarnje discipline Marian Pogasz - Marjan Pogaš) pokušava da nade spas u tome što se dosledno pridržava ukinutog rituala. Rodaka Frida (koju delikatno, bez preterivanja igra Bronis)awa Prejtažanka - Bronjislava Prejtažanka) traži najzad lek u svojoj starosti i u nepromenljivoj želji da bude još starija. Učitelj (izvanredna uloga Mihala Grudinjskòg - Michal Grudziński) muštra malog Pjotruša, učeči ga poslušnosti, pokornosti, übijajuči polagano i gušeči neprimetno maloga čovečiča, koji če se slediti pre nego što shvati da u njemu postoji nešto što ne treba da se sledi, Najzad, Vjeslav Komasa (Wies)aw Komasa) - Vojnik, odno-