Bitef

su novine, več davno upoznate forme modemog teatarskog jezika, no ništa manje stoga ne pleni mera u kojoj je Pašovič - uz primemo angažovanje i žar glumačkog ansambla - uspeo šetnju kroz smrču zaraženu kuču Ivanovih da prevede u kolektivni ritual visokog teatarskog (i drugih) napona iz koga su njegovi jednokratni učesnici istu pili sa nepodeljenom svešču o višestrukoj vrednosti zbivanja čiji su svedoci i učesnici bili tokom trajanja predstave. Mada bi oko i analitički usmeren duh pedanta prigovore ukupnoj vrednosti predstave mogli temeljiti na slabije iskazanom interpretativnem učinku pojedinih njenih aktéra, daleko bitnijim se čini naglasiti kolektivno delovanje glumačke ekipe kao jedinstvenog organizma koji je sa zavidnom übedljivošču i predanošču igri parirao složenim i ne baš uvek lagodnim za realizaciju zahtevima reditelja. Od studenata novosadske Akademije nešto zapaženije role ostvarili su Predrag Momčilovič, Aleksandar Alač, Gordana Đurđević, Marija Opsenica i Nenad Vujanovič, dok su pun prilog intenzitetu i drugim kvalitetima predstave takode pružili Katalin Ladik, Aleksandar Pleskonjič, Vladislav Kačanski, Lidija Stevanovič, itd. □ V. Kopici, Dnevnik, 2, j uni 1983.

Promena U sredini u kojoj je, zahvaljujuči poznatim dogadajima oko predstave Golubnjača, za duže vreme unazaden pozorišni život, več četiri godine opstojava jedan sasvim neobičan pozorišni eksperiment. Namerno koristim pleonazam neobičan eksperiment, buduči da se kod nas pod pojmom eksperimenta vrlo često podrazumeva i ono što bi u teatru trebalo da bude praksa. Reč je o akademskem pozorištu Promena koje pokušava, i uspeva, da spoji po pravilu nespojivo, koje ruši granice između škole i teatra:, profesionalizma i amaterizma. Za razliku od drugih sličnih škola na novosadskoj Akademiji profesori ne samo da svojim zanatu nedovoljno obučenim studentima ne zabranjuju da se bave pozorištera nego su im u okviru škole omogučili da naprave teatar koji se direktno suprotstavlja temeljnim pedagoškim metodama što važe za študije glume i

te režije kod nas. ta Promena nije ni litarami ni psiholo|e ški teatar, niti se zadovoljava scenom i kutijom, a najmanje je demonstracit- ja zanata. Promena je najkrače anti-- škola što, i pored toga što su na noi- vosadskoj akademiji profesori jedan iz Branko Pleša i jedan Boro Draško:i vič, iznenaduje, jer škola je ipak škofi la. Jer škola ima zadatak da glumce i u reditelje obučava za teatar kakav a imamo, ne kakav želimo. Medutim, ovde ništa od toga. Ovde se istina h igra Eshil, ali i Jonesko, Vitkjevič, ti Rucante i Vvedenski, dramatizovani e Tomas Man i Leonid Andrejev, reu pertoar dostojan zagrebačkog ITD-a :- i beogradskog Ateljea 212 iz najbo:- Ijih dana, uz to ostvaren sa željom da - se nešto kaže i pokaže, manje kao - ambicija da sve to bude doterano, •i umetnički korektno. Predstave te- atra Promena su ostvarenja u koja su - uložená amaterska strast i zaslepljenost, verovanje da je teatar cilj a ne i sredstvo za ispunjenje nečije ambicir je. Staviše ovaj amaterski odnos pre-1 ma pozorištu, iz koga verujem jedino i i nastaje pravi teatar, novosadski stu- denti su uspeli da prenesú i na svoje ; - starije kolege -profesionalne glumce : - koji od često bezvoljnih i neubed- g Ijivih saučesnika u predstavama ma- f tičnog pozorišta doživljavaju ovde t gotovo neverovatan preobražaj, S Sve rečeno váži i za predstavu Jelka j kod Ivanovih. U njoj studenti glume š i režije, ovi drugi takođe u ulozi glu- J maca, uz pomoč profesionalaca Veri- d ce Miloševič i Vladislava Kačanskog a (onog istog Kačanskog koji je tako ji gromoglasno falširao na poslednjoj h premijeri Srpskog narodnog pozori- n Šta!), predvodeni Harisom Pašovi- fi čem u ulozi reditelja, temperament- s; no i übedljivo insceniraju komad s! Aleksandra Vvedenskog, avangar- sl dnu melodrámu koja po standardima n oficijelnog teatra, značí i škole koja jt školuje za takav teatar, nema nikak- o ve vrednosti. No, u ovoj igri koja ide ti gotovo do bukvalnog uslikavanja A teksta i uvlačenja gledaoca u igru, R čak i njegovog svodenja na ulogu n voajera, buduči da Pašovič gledaoce, u: vodeči ih iz ambijenta u ambij-ent,še- di taj uči ih iz eksterijera u enterijer i je obrnuto, u jednom momentu primo- di rava da gledaju kroz prozor šta se či unutra dogada, komad Vvdenskog če postaje više nego literarna osnova p< pozorišne predstave. Upravo ono što h( je bio i san grupe OBERIU, posled- V nje grupe ruske avangarde dvadese- sli tih godina čiji je najznačajniji pred- ra stavnik upravo Vvedenski, organsko ш osećanje sveta i prilaz stvarima. os Tužno je jedino što če ovi mladi ljudi i r

- a Zapaljenje svečice ia novoga io 3, Kad se poslednjom predstavom Po-- zorja mladih počinjemo da sumiramo ; u i rezultate ove smotre možemo da za-- ključimo da je ona imala i značajan ie završetak. Ako govorimo o toku i i- sadržaju ovoga dela 28. susreta u za:- ključku možemo da kažemo da je po-0 stojala dosta oštra granica izmedu i- predstava konvencionalnih, koje su e se trudile da što više lice na druge, e značajne predstave, i druga, manja - grupa, na čijem čelu je Akademsko - pozorište Promena, pračena vežbom 3 Akademije scenskih umjetnosti iz Sarajeva pod nazivom Biografije, koj je su značile originalnost i stvarala; štvo. ■ Jelka kod Ivanovih Aleksandra Vve■ denskog, zakasneli odjek plodnog > avangardizma sovjetske dramaturgi-1 je iż dvadesetih godina, bila je zahvalni predložak literamog eksperi■ menta asocijativne drame i pregleda ■ futurizma, drama apsurda i paradok■ sa i mnogih drugih faza ruske u svetské drame. Ova drama je proročan- ; ski osetila svetskú kataklizmu koja se 1 nadvila nad' svet te 1938. godine, pa i joj je to još jedna vrednost koja je c opredelila mladog reditelja, studenta i trece godine Akademije umetnosti i { Akademskog pozorišta Promena. s Reditelj drame, mladi Haris Pašović, i našao je dobar podstrek i sličan način c umetničkog mišljenja sa piscem Vve- z denskim. Drama razbijenih formi'i r jedinstava našla je svoju potvrdu u č disperznoj režiji ambijenata u jednoj s čitavoj staroj zgradi, koja je podse- u čala na prostore dogadaj a drame ut: poslednjim spahijskim gnezdima čehovljevskog, lirskog oblika, koji po Vvedenskom doživljava svoju po- I slednju, predrevolucionamu degene- I raciju i totalno bespuče. Osetivši dva I najbitnija tona dela, režija je svoje I osnove gradila na smenjivanju lirskih I i morbidnih pasaža, da se prema kra- I

•ne ju pretvori u liniju totalnog uništeim nja. Krvava drama bez i jedne kapi Го ljudske krvi (scenski) prema svome aj- finalu dobija sve više psihološke sus i rovosti uništenja i samouništenja. laZ,a ko je predstava razbijena različitim io- ambijentima j epizodama odvojenim 'o- od glavne niti dramskog pripoveda;o- nja, meduigrama vodenja ili guranja u neočekivane dogadaj e i prostore, ■ ona je imala svoj stalni rast do kulmi■ nacionog klimaksa. Kao i pisać, i reI ditelj je koristio različite oblike sugeI riranja drame - psihološkog, auditiv! nog, vizuelnog, taktilnog i mirisnogu U svim pobudama koj e čine utisak i doživljaj. Dva osnovna osečaja i nagona je režija iskoristila do maksimuma. Nagon održanja, kóji je u drami doveden do nule, održavan je u čitao- vom švom putu nagonom produženja 10 vrste, koji se proširivao i do erotike a- očaja. m Režija je uspela da upostavi i sceni sku disciplínu medu akterima svih a- dogadaj a. U masovnim scenama se d- održava ista disciplina kao i u monou loškim ili dijaloškim. O glumcima ne u treba govoriti pojedinačno i to neka ;, im bude prva pohvala, a kao druga a priznanje za umetničku hrabrost da J igraju razgoličeno (u prenosnom, pa i i bukvalnom smislu), bez pomočnih i sredstava svetla, distance ili specij alno - konstituisane scenografije. Oni su - ponekad razotkrivali svoje tehničke i zanatske slabosti, ali su zato mogli i - da pokažu svoj izvanredni doživljaj. ; Iz odredenog opšteg poštovanja i ra■ zumevanja situacije, moramo da po■ menemo Katalin Ladih koja je u sva- kom trenutku dokazivala da može i bolje od drugih da razvija jedinstvenu liniju lika (što je i prirodno, imajuči u vidu njeno glumačko iskustvo), Najšira sloboda stvaralaštva u jednoj fazi učenja je neminovnost, koja rada originalne scenske stvaraoce od kojih može da se očekuje uspeh ili pomak u današnjem trenutku jugoslovenskog teatra. Profesor Boro Draiković, sa svojim saradnikom, docentom Ankicom Jajčanin, dokazao je svojim pedagoškim usnieravanjem reditelja studenta Hansa Pašviča da je mogučno spojiti slobodu stvaralaštva sa pedagoškim sistemom u obrazovanju stručnjaka za teatar. □ mr Nikola Medvedev

morati da se odreknu duha Promene iz ove i drugih svojih predstava čim se upute u profesionalan teatar. To što su zavladali svojom školom sjajno je, ali kada bi uspeli da osvoje i teatar bila bi to prava revolucija. Za nju na žalost, čini mi se, u našem pozorištu nema šanse. □ Dejan Poljanski, Drugi program Radio Beograda, 14. mart 1983.