Bitef

posledice, u trenutku kad preuzima svoju odgovornost, kad postaje stradalnik, prognanik, ništa, kad poput velikog slepca iz druge tragedije počinje ušima da gleda, Edip dobija stvamu veličinu tragičnog heroja. Edipova namera i saznanje posledica su i epidemije kuge, Zaista, eto primera koji vredi još jednom pogledati kroz Artoa, bez obzira kako se sam prorok „teatra okrutnosti“ odnosi prema njemu, Pozorište je kao i kuga, kriza koja se završava smrču ili isceljenjem... Strašna kriza ne završava se ni Edipovom smrču niti isceljenjem (doduše Jokasta je mrtva i grad je oslobođen smrti) ali u svakom slučaju u njoj bhsta gorko otkrovenje, neko čudno sunce, svetlost neuobičajene jačine u kojoj čak i teško i nemoguče postaju najednom naš normalan element, sledimo Edipov spor, živ čovek polako postaje veličanstveno, prenapregnuto biče. Zamišljamo predstavu u kojoj Edip, tražeči spasonosni izlaz, svoj gradkarantin vidi u apokaliptičnom dimu i smradu morije: dok pomaže porodiIji koja od cme smrti izdiše radajuči mrtvorodenče, on sluša strašno naricanje - usled kužnog kada umiru oranice, stoka, ljudi, stvari; po tlima leži mrtav rod, besni nekrofilsko sladostrašče i ludilo; gore lomače s leševima okuženih... U toj okrutnoj rasveti, nalazeči vezu izmedu postoječeg i nepostoječeg, Edip još jednom rešava postavljenu zagonetku - rešenje i ovaj put spasava grad, ah njega obara. Pokreču se uspavane slike, ponovo nam teatar daje magijsku naknadu za dogme u koje više ne verujemo, svet potresa ritual otrovane ljudske krvi, kuga, smrt - tako antičku tragediju vidimo, za trenutak, očima gledaoca teatra surovosti, (u artoovskom smislu žudnje za životom, kosmičke strogosti i neumoljive nužnosti), gledamo očima gledaoca ipak željnog novog obreda koji, možda, nastaje u ključanju glave i hladenju srca... Predanja kazuju da epidemijama kuge prethode velike kataklizme, u našoj predstavi-karantinu kuga predhodí Edipovom otkriču i novoj teoriji kalatstrofe. Uprkos tome što, i pored kuge, rodoskrvnuča, lutajučih snaga sudbine, sám Arto smatra da prestaren Sofokle govori u stranu, u ruhu i jezikom koji su izgubili svaku vezu Sa epileptičnim i surovim ritmom ovoga vremena! Arto veruje da u ovom svetu svih katastrofa gomila može da shvati najužasnije i najdublje stvari, ali pod uslovom da joj se govori sopstvenim jezikom a ne glasom davno

izumrlih vremena. Slušamo mladog reditelja iz Njujorka koji s osmehom kazuje da današnji Amerikanac sebi ne vadi oči kad sazna da je übio oca i spavao sa majkom, pa zato i nema nikakvog odnosa prema Edipu. Ili ima ironičan odnos! I ako, na primer, savremena gomila ne razume kralja Edipa, usudiču se da kažem da je to krivica kralja Edipa, a ne gomile, dodaje Auto ali ga mi ne slušamo. Jer, uostalom, i on sam, na drugim mestima, naravno, naslučuje da je moguče novim sredstvima doči do one tamne poezije svih mitova koju su antički pesnici sakupili i sačuvah u svotn religijskem pozorištu bez meditacije... Svesne da su na pozomici sve okolnosti i radnje fiktivne, pa i kuga, nas ipak ne zadovoljava tumačenje da je kuga u ovom slučaju duhovna kategorija, jer da bi to postala pre toga mora biti istinska scenska kuga, inače nije ništa osim naše mlake spekulacije koja neče delovati. Čitaš Kamijçvu Kugu i nehotice kad odložiš knjigu pereš ruke, to je delovanje! U pozorištu ništa nije duhovno ako nije bilo i telesno, kao Eleuzinska Misterija i današnje pozorište je „nerazmrsiv i j edinstven spor apstraktnog i konkretnog“, materije i duha... Ono je, izgleda, sve to što je i sam čovek: čvor dva suprotna ishodišta konačnosti i beskonačnosti, prolaznosti i večnosti, nužnosti i slobode. Bez kuge Edip nema motiva ni pravog razloga za otvaranje svog grozničavog procesa. Sofokle, docnije, tokom radnje, i sam zaboravlja kugu jer je več postala unutarnje tkivo tragedije: Edip je, i čitav grad s njim, več u grozničavoj akciji Dà se uočiti tragični kontrapunkt Edipove istrage i razvoja bolesti: kako se Edip približava svom otkriču kuga jenjava; kad nenadmaini odgonetač tajni u sebi najzad prepozna übicu, grad ozdravlja. Savremenog reditelja ne obavezuje ni prethodna tumačenja smisla ove tragedije o Edipu, objašnjenja je često čak i zamagljuju, valja joj priči nevino, bez predrasuda, uz ono znanje koje je prirodno postalo sopstveni stav. Da И je to tragedija razuma? Pre, možda, tragedija saznanja? Danas i u godini istraživanja ervene planete, mi je, uz pomoč Pazolinija, sledimo ponajviše kao tragediju akcije Edipa, čoveka koji dela, obara pre svega njegovo sopstveno delanje. Pazolini isleduje jednog Edipa predodredenog da dela, a ne da shvata i svojim filmom hoče da dokaže kako njegova evolucija prema istini predstavlja čitavu dramu... Antičko pozorište dañas nije manje

zagonetno od Svinginog pitanja, samo što su, to je paradoks, gotovo svi odgovori tačni, ma kakvi oni bili. Nekad je, možda, cela zajednica stvarala to pozorište, dañas prosvetljeni pojedinac nudi društvu svoj teatar jedinké. Stvar je u tome da svako hoče i mora nagomilanim odgovorima da doda i vlastiti. Zato je toliko njenih tumačenja: to može biti i tragedija traganja za istinom, tragedija bolesti, tragedija nemogučih odnosa koliko i tragedija nečega drugog... U an tičkom poimanju tragičnosti prepoznajemo nadu. Ali jasno se dokazuje, jasnije predstavom nego rečima, da se iz Edipa može izvuči i - tragedija nade. To je možda tragedija švih značenja. Od nas zavisi koji čemo smisao u kom trenutku dokazivati. Sofoklov ili Koktoov Edip otkrivaju nam Sofokla i Koktoa, ali i njihovu stvarnost iz koje, potopljeni u nju poput sundera, upijaju sve njene slike i sokove, sva značenja. Svi smo okovani u svoje vreme i svoju sudbinu. Lako poverujemo da tragedije imaju i osobinu Roršahovih mrlja, u njima se, dakako, otkriva i sam tumač Edip možda jeste ono što u njemu nademo, ali ono što smo našli posigumo smo mi sami: odgonetajuči tragediju, odgonetamo svoju prírodu. U stvari posmatramo tragediju kroz bilo koji novi obred , novu mitologiju ili novi kult heroja, koje pronalazimo, svesno ili nesvesno, u srži nove stvarnosti. Metafizika tragedije je bezbroj njenih značenja, a njena tajna je da iz nje možeš izneti samo ono što u nju pohraniš.Oßoro Draškovič: Lavirint Biblioteka Dramaturški spisi, Sterijino pozorje, Novi Sad, 1980

I Edip je bio Ciganin Gledalište i prostor za igru ogradeni su tankom, crnom, plastičnem folijom, onakvom od kakve se prave vreče za smeče. Scena je prekrivena gumenom spužvom, natopljenem žitkim blatom. Odozgo s balkona, o koji je ovješena folija, tek tu i tamo poneka glava radoznalo zaviri u taj trnasti, mračni, zatvorení svijet, u koji smo ušli da s glumcima Teatra Roma Pralipe u Skoplju podijelimo Edipovu sudbinu. A iz tog svijeta postoje samo dva izlaza. Jedan je bočan, naznačuje unu-

trašnje, intímne prostore nekog društva, koji ne igraju u tragediji, ali u kojima se ona priprema. Drugom izlazu, prema gore, vode drvene IjeStve. One su jediná spona s vanjsldm svijetom. Po njima če siči Tiresija da objavi mračno proročanstvo. Po njima če se na kraju popeti Edip, oslijepljen, gol, tek ppvijen oko bokova, pošto se drama rašplete. Izlaz što vodi prema nebesimä. Možda je to put božanske objave, a možda i smrti. Nebo je uvijek ravnodušno prema svemu što se dešava dolje. Ljudi u tom svijetu zarażeni su kugom, mukom, patnjom. Odjeveni su u tralje, bandažirane im ruke i noge naslučuju neke Filoktetove rane koje nikako da zacijele. Muku pretaču u jauk, jauk u molitvu, više upučenu zemlji, cmim Židovima oko sebe, svojoj poniknutosti, nego nebesima. Edip, mlad, zdrav, snažan kao bik, stmut če medu njih iz dvora, da pomogne, razriješi tajnu, ali tek pošto se jedva otrgao iz - Jokastina pojasa, koji ga mahnito vuče natrag. Jokasta, Kreont, kor, nisu samo pomočili stupovi tragedije. Glasnik i pastir ljudi su iz kora. Čitav mehanizam velike tragedije sapet je u tu malu zajednicu što grozničavo, uvjeravanjem, prijetnjom, bolom, izmučenim fizisom traži razloge svojoj nesreči. Teatar Roma poznavali smo dosad po predstavama pregnantne, snažne fizičke ekspresije koja je eruptivno, organski izrastala iz jednog mentaliteta, iz jednog pogleda na svijet. Soške (Zašto) i Sine bem isi (Bilo je i jest) predstave koje kao da su najbolje potvrdivale mogučnost, ostvarljivost Artaudovih teatarskih nazora, dohnala su se savršenstvom, кгајnjom točkom jednog divljeg, surovog teatra kroz koji čitav jedan narod otkriva dušu, ispovijeda svoju vjekovnu patnju, stapajuči je s opčečovječanskom rijekom suza. A ipak, njihova verzija Kralja Edipa, kao da je nešto više. Kao da su te dvije predstave, s kojima su obišli Jugoslaviju, a i svijet, tek priprema za ovu. Sve datosti njihova oformljena stila igre su tu, ali ga je njihov voda i redatelj Rahim Burhan vrlo vješto pretočio u maniristički slog. Elitam predstavi više ne daju krik ili nagli pokret što poput vjetra rasprše tijela scenom, več kratki trenuci ponovljenog slow motiona, koji se doimaju tako kao da aktéri u sebi prikupljaju energiju da bi mogli dalje. To scensko iznašašče nije samo formalno implantirano u predstavu. Ta ritmička cezura pada uvijek u trenutku kada je potrebno izgovoriti neke teške, za dramu bitne riječi. I doima