Bitef

Kartaši Okolnosti u kojima je nastała komedija Kartaśi nisu poznate. Prvi put je objavljena u Gogoljevim sabranim delima godine 1842. U avgustu 1842. godine Gogolj piše N. J. Prokopoviču, koji je radio na izdavanju Dela: Kartaśe, koje sada śaljem, zavrSio sam na jedvite jade. Koncepte za njih pisao sam tako davno i nečitljivo da je bio potreban izuzetan napor da ih uopšte protumačim. U decembru iste godine Gogolj pola u Sali, pola ljutito obavestava svog prijatelja, slavnog ruskog glumca M. S. Sčepkina: Zar se ne stidite, takva nepromiśljenost: želite sve da bacite na jednu kartu i zahtevate da Vam dopustim da uz , Żenidbu’ prikačite joś - kako kažete - novu komediju , Kartaśi’. Prvo ona nije nova, jer sam je odavno napisao, a drugo - to nije komedija, ne-

go prosto, komična scena, i treće - u njoj za Vas ni nema uloge. Ipak, Ščepkin nije previše uzeo k sreu Gogoîjeve savete, i tako su 5. februara 1843, godine Kartaśi doživeli premijeru. Ščepkin ih je postavio u moskovskom Velikom pozorištu povodom svoje korisnice, zajedno sa Żenidbom. Sam je igrao ulogu Utešitelja. Na osnovi malobrojnih poznatih činjenica može se zaključiti da su Kartaśi u definitivnom obliku napisani tek 1842. godine, ali na osnovi koncepata koji su u osnovi stariji i očigledno potiču iz najplodnijeg razdobIja Gogoljeve književne delatnosti iz polovine tridesetih godina. Może se pretpostaviti da su Kartaśi nastali u isto vreme kada i dve Gogoljeve najslavnije i najčešće igrane komedije, Żenidba (1833) i Revizor (1835). Tu pretpostavku, međutim, relativizuje činjenica da se Kartaśi po mnogo ćemu razlikuju od ovih komedija i da na svoj način predstavljaju izuzetak u celokupnom Gogoljevom stvaralaštvti. Iz autorove korespodencije izvire da je i on bio svestan odredenih razlika i da više ceni Kartaśe nego, recimo, Żenidbu. Gogolja nazivaju, ne bez razloga, osnivačem ruskog književnog realizraa.

Njegov pogled na stvamost više nije romantičarski, ni u izboru tema ni u načinu njihove obradę. Sam autor je tvrdio daje njegova tema životna banalnost, trivijalnost savremenog društva. Realno prikazivanje travialnosti, međutim, može veoma lako postali trivijalno. Zato Gogolj uveličava trivijalnost i banalnost svakidašnjeg života, tako da odmah bode oči, da bude očigledna, da bude predstavIjena kao jedna od najtipičnijih komponent; života kojom se vredi baviti i koja nas paradoksalno može dovesti do opśtijeg prikazivanja ljudske egzistencije. Svesno prikazivanje svakidašnjice kao jednog od osnovnih vidova čovekovog postojanja, istrgnutog društvenim razvojem iz tradicionalnih primarnih odnosa i okvira i teškoča racionalnog vrednovanja i realistickog prikazivanja ove stvarnosti, nastało je u želji za njihovim realističkim zahl vatanjem Gogolja, do korišćenja sredstava hiperbole, fantastike, groteskne deformacije i tako postale osnova stila koji se, uz određene ograde, može nazvati stilom realističke groteskne fantastike. Taj metod se najpotpunije ispoljava

u romanu Mrtve duše ali se može zapaziti i u najčešće igranim Gogoljevim komedijama Żenidba i Revizor. Likovi u tim komadima od prvog do poslednjeg, više su ekstrakti određenih tipičnih rđavih Ijudskih osobina, nego kompleksno prikazani Ijudi. Pri njihovoj karakterizaciji Gogolj ne štedi sredstva kojima ih može učiniti maksimalno smešnim. Likovi imaju smešna imena, dospevaju u groteskno hiperbolisane komične situacije, koje se još pojačavaju mikrosituacijama komedije sredstviraa jezičkih dosetki i autorove ironične verbalne hiperbole. Ovaj postupak je efikasniji u Revizoru, a komę Gogolj, posredstvom svojih jünaka, govori o aktuelnim javnim pitanjima, dok u Ženidbi više ukazuje na privatne anomalije ruske duše, koju je Gogolj i volei i mrzeo. U poredenju sa tako zaoštrenim videnjem autora u Revizoru i Żenidbi, Kartaśi na prvi pogled izgledaju mnogo realističkije i jednostavnije. Gogolj, istina, ni ovde ne propušta da povremeno imenuje tako svoje likove da - rečeno njegovim rečima kad ta iraena izgovoriš, odmah želiš da prekrstiš. Naravno, Gogolj ovde neprestano priraenjuje metod koji se najtačnije može oznaćiti terminom

psihološki realizam. Izražajna sredstva upotrebljena u Kartašima jesu sredstva tanane moderne psihološke igre, koja predstavlja izuzetak svoje vrste u Gogoljevom delu. Ali ni u njoj Gogolj ne gubi svoje najličnije viđenje sveta, koje se sastoji u određenom hiperbolisanju prikazanih zbivanja. Sva tanana psihologija, kao što će se u zaključku pokazali, samo je igra, psihologija pshilogije, psihologija na kvadrat. Kartaśi i Revizor imaju zajedničku temu - podvalu. Ali ako ta tema u Revizoru služi za jednoznačno videnu, hiperbolizovanu sliku stanja društva, dotlę je u Kartašima upotrebljena za neuobičajeno tananu analizu Ijudskog mišljenja i ponašanja. Ono što će se u Kartašima verovatno odigrati je prirodno i odgovara društvenim i psihološkim konvencijama, kao i konvencijama javnog mnenja, a ipak - to nije istina. Gogolj u Kartašima možda prvi put u nizu svojih značajni h delà, dospeva do višeznačnog viđenja čoveka 1 društva, do razmišljanja o Ijudskim mogućnostima i sposobnostima orijentacije u svetu. lako Kartaśi svakako nisu najsavršenije Gogoljevo delo i svojim obimom

čak spadaju u najmanja, autor se u njemu možda najviše približio težnji svog celokupnog života - da zahvati čoveka u njegovoj kompleksnosti 1 univerzalnosti, jer ga je označio kao protivrečno biče, čije su mogućnosti velike, ali ne i apsolutne. Razmatranja o Ijudskim mogućnostima i sposobnostima spadaju među ona razmatranja koją u poslednje vreme neobično zanimaju naše pozorište. Tako se Gogoljevi Kartaši na sasvim osoben način svrstavaju u dramaturško-scensku struju Cinohernog kluba. Gogolj je imao i ima mnogo sledbenika: duhovno među njih spadaju i velikani svetske književnosti kao što su, na primer, Saltikov-Ščedrin, Dostojevski, Bulgakov. Kad je reč o Kartašima oni imaju sledbenike i u izboru teme. Tema podvale, odnośne podvale koją će biti izigrana, racjonalno konstruisanih, rafiniranih „zamki“ koje podležu još savršenijim konstrukcijama, uveo je u književnost upravo Gogolj, kao glavnu temu autorske pažnje. Bilo bi veoma teško nabrojati koliko modernih književnih i filmskih delà treba da zahvali Gogolju za ovu temu, dalje razvijanu i preoblikovanu u mnogobrojnim i različitim varijantama. To

je tema kojom kako se čini - ima sta da se kaže današnjem svetu. U toku ne naročito srećnog života, Gogolja je mučila neodoljiva predstava - ono što je uradio, trebalo je da uradi mnogo bolje. Stanja stvaralačkog uspona kod njega su se smenjivala sa stanjima dubokih depresija, koję su ga i dovele do višestrukog uništavanja njegovog najvećeg delà, romana Mrtve duše, i do prezrivog odnosa prema celokupnom sopstvenora stvaralaštvu. Gogolja je razarala čežnja da zahvati čoveka i svet u celokupnoj njihovoj kompleksnosti. Ta neostvarena čežnja dovela ga je do potpunog očajanja i najzad, i do smrti od totalne psihičke iscrpljenosti. Ali neprestalna živost i moderan duh njegovog delà ipak dokazuju da se u toj svojoj najtragičnijoj životnoj pomisli varao. To što je uradio, izgleda da se ne može mnogo bolje uraditi. □

Les Joueurs Nous connaissons mal l’origine des Joueurs. Cette comédie parut pour la première fois en 1842, dans un choix d’oeuvres de Gogol, En août 1842, Gogol écrit à N.J. Prokopovitch qui travaillait à la publication de ses oeuvres: Les Joueurs que j’expédie maintenant m’ont donné beaucoup de mal. J’en avais depuis longtemps déjà fixé la plan, mais de façon si illisible que j’ai eu un mal fou à m'y reconnaître. En décembre de la même année, Gogol, sur un ton mi-amusé, mi-fâché, déclare à son ami, le célèbre acteur M.S. Chtchepkine: Vous n’avez pas honte, une telle folie! vous ne voudriez miser que sur une seule carte et vous me demandez de vous laisser rattacher aux « Noces » ma nouvelle comédie « les Joueurs ». Premièrement, elle n'est pas nouvelle, il y a longtemps que je l'ai écrite, deuxièmement, ce n’est

Ш SMViFI