Bitef

sceni sve to budę vidljivo. Potrebno je napisali takav komad u komę bi Ijudi dolazili, izlazili, ručali, razgovarali 0 vremenu, igrali vist. .. Neka na sceni sve budę tako komplikovano, a istovremeno tako jednostavno kao u źivotu. Ljudi ručaju, samo rućaju, a u tom trenutku stvara se njihova sreća iii se rozbija njihov živol. .. Rado interpretiram ove Cehovljeve primedbe u svoju korist. U njima trażim opravdanje za svoje komedije 1 takozvane komedije. Opet su me napalę sumnje. Ne mogu dalje da pišem u tom tonu. Savremeni komediograf je luda koją gazi po barama krvi, u rekama krvi koję dotiću do njega sa mnogih strana sveta. Ne nameravam da skrivam teškoće. Već nekoliko meseci ne mogu da prodrem do jedinog oblika, do sopstvene forme ovog komada. Kidam svoj jezik i nogę na vicevima:

Ta tama iz prozora ta groźna tama Te čudne vesti koję stižu - posredstvom radija - iz Kine. Opet sam bacio komad i prihvatio sam se čitanja novina, knjiga. Najzad... (to nije važno). Osećam da vodim stvar u pogreśnom pravcu. A možda sam vođen, guran od stvari u pogrešnom pravcu? Dok leżim u tami, otvorenih oćiju, osećam da je pisanje upravo lišeno smisla umiranjem. Zbog čega prvobitna ideja - ćista i oštra - počinje da obrasta budalastim zvončićima! U organizmu komada rastu neki rakovi. Proždiru onu zdravu, ćistu ideju. Postajem orude za vreme pisanja. A ne želim t 0... 13. februara 1967. Sinoć nisam mogao da gradim taj koraad. Od jutra sam bežao u čitanje novina. Vrteo sam se po sobi. Citao

sam Cestertona (użasno je zastareo), popravljao sam svoju neuspelu pesmu, čitao sam Kubizam Porębskog, pisao pisma, otišao sam u Vžosuvku, slušao radio: situacija u Kini, proglas predsednika amerićkom Kongresu, rat u Vijetnarau, smrt Z. Cybulskog. Uveče sam gledao ilustrovane nedeljnike iz 1966. godine. Na televiziji sam gledao Kobru (svake nedelje, ćetvrtkom, poljska televizija emituje TV film kriminalističkog sadrżaja pod zajedničkim nazivom Kobra prim, prev.), hteo sam da posedim sa Ijudima dole u klubu. Opet sam se vratio slušanju radija. U ponoć: monolog, Izbacujem naviku da pišem pesrae. Ustajera. Palim svetlo. Vraćam se pisanju komada. Pregledam beleške iz 1966. godine: Drama bez kraja. Neću da završim taj komad, Kritičari ništa ne vide. Ne vide osnovnu razliku: komad ABCDMYZ, čak i komadi Witkacya i Gombrowicza

irnaju kraj. Moji komadi nemaju kraja. To je jedna od osnovnih razlika. Nagovarana ponekad dozvoljavam da se nagovorim - od direktora iii režisera - zbog svetog mira dopisivao bih neki kraj. Na primer, u Grupi Laokona, Spagele i mać. Druga stvar: problem koji mi ne da da spavam. Yreme. Sta je najzad s tim prokletim vremenom u komadu? Teme mojih komada ne razvijaju se u vremenu, dakle i radnja se ne razvija. To je problem! A ne neka montaža dokumenata, reportaże, izveštaji sa procesa (dramatizovani?). Ne politički traktati, obićajne sličice ! To nije pitanje Eichmanna, Pija XII, Rosenbergovih, Oppenheimera, Staljina, Churchilla. Poslednji procesi, ratovi, provokacije, memoari generała, pisma ... sve to uvek może da liči na interesovanje direktora, kritičara, publike... ipak, za dramaturgiju to su drugorazredni probierni. Nova