Bitef

kraju nam se čini da smo slobodní u svemu osim u slobodi. Van svake sumnje, iz Dieselove perspektive je Daničin projekt samooslobadanja samo bezgranična, gotovo neprirodna Razuzdanost. William Allen White je negde zapisao da je sloboda jediná stvar kóju imamo samo ako je i drugima dajemo. Međutim, Daničina sloboda nije ono što imamo i što bismo mogli dati. Takode nije nešto čega bi mogli da nas liše. Eksproprijacija vlasnika, u ovom slučaju, ne dolazi u obzir. Sve govori u prilog tome da žensko pitanje ne može da preraste u istorijsko pitanje, da če i dalje tinjati i rasplamsavati se kao svojevrsna vvomen-fiction utopija. Od svih utopija koje idejni arsenal savremenog sveta nástojí da prevlada, ova mi izgleda, u svoj svojoj neostvarljivosti, dirljivo najlepša. Moram da poštujem tu bezbednost, da se divim toj preteranosti, makar joj se u dubini svoje duše potajno i podsmevao. Ipak je Daničin let opasna vratolomija, očiščenje tako blizu smrti, padu i kraju da gledaocu zastaje dah, Praksu Danicinog oslobadanja doživljavam kao artizam, kao umetnost koja me se tiče i koja me pogada u svim svojim pojav-

nim oblicima i sa svim posledicama. Stoga sam osetio potrebu da odredim prirodu, obira i cilj samooslobadanja Lepote. Femme fatale nije više sudbonosna pretnja drugoj ženi več sebi samoj. To treba da znamo kad več tako rado izgovaramo proizvodnosti. Ponekad je, naime, dovoljno da se neko nekoga ili nečega otarasi pa da tvrdimo kako se oslobodio tog i takvog. Rešiti se neprijatelja, okupatora, takmičara, podnajamnika, žene i več se osečamo oslobodením. Pobeda ne donosi uvek slobodu, pogotovu ne poraženima. Zato je sloboda koja se stvarno dešava u duhu - pa makar i ženskom u toj meri dramatična П Dušan Jovanovič

Istina se vrača (Uz Svetinovu bajkovitu igru Lepotica i zver) Traumatičnom jezgru revolucionarnih tradicija približavamo se sve br-

že. Zato nas neposredno danas interesuje samo izdaleka. Igra Lepotica i zver zbiva se, kako nas več u uvodu upozorava Svetina u kuči trgovca Diesela i u palati Zveri - juče i sutra, nikako ne danas ; što glasnija bude molitva daj nam danas naš svakodnevni hleb, bolje če se prepoznati nebeško kraljevstvo na zemlji. Kraljevstvo Zveri, Gospodara plavih ruža, jeste kraljevstvo (ostvarene) svetle budúcnosti. Plave ruže su simbol čežnje, sestre plavičastog cveta, čudesnog cveta kóji je u literatúru uveo nemački romantičar Novalis, a kod nas, u uopštenom obliku kao mžu čudotvornu, zasadio Cankar. Svetinova igra Lepotica i zver u tom pogledu je naslednica Cankareve Lepe Vide; Danica je naslednica slovenačke drame čežnje, ali ni nagradena, ni vesela, ni srečna, več kažnjena bolešču savladana i nesrečna naslednica. Nalazi li se iskonski greh slovenačke tragedije več tada, kod Cankara? Kod Cankara Vida ne umire, umire Poljanec kao iscrpljeni subjekt čežnje, kao subjekt koji čežnju, kao objekt, zapravo Vidu, ne može da dosegne, Vida, kao subjekt čežnje, luta, ne istrajava ni tu ni tamo. Ni u

svetu blata i nesreče, ni u svetu ruže čudotvome. Slično je i sa Šeligovem Vidom - po begu iz svih oblika svakodnevnog života - ona se, iz sveta realnog kralj evstva ruže čudotvome, sa španskog dvora, vrača kuči, domu trulog kompromisa ogrezlom u malogradanštinu. Medutim, vrača se da umre. U odnosu na Cankarevu Vidu, ona se ne uzdiže več sve niže pada. Uprkos tom padu, pred svoju smrt ona se ponovo uzdiže i poslednjom snagom pošalje, odgume čerku Darinku na put čežnje. Darinka bi trebalo da dosegne više od čežnje za čežnjom. Možda, napokon, i da dode do pravog cilja čežnje, do uživanja na kraju želja. Svetinova Danica je Šeligova Darinka. Nema lepe vide same, več je tu njeno dete kóje je u Svetinovoj igri odsutno od samog početka. Kad se na bajkovit način napokon prikaže, to nije Lepa Vida več Bela žena, odnosno Velika (mračna) cma kraljica. Danica u drami čežnje, u traganju za modrim ružama - živi srečno. I preživljava tragediju čežnje. Jer tragedija čežnje znači smrt čežnje kao takve. Znači više od smrti ovog ili onog subjekta čežnje. Zato više i od smrti Daničine. Danica ne umire, ona se

M

liibßlTßFir