Bitef

Ovo nije prvi susret Jefremova sa Galebom. Kad gaje pre deset godina režirao u drugom pozorištu, prema tim ličnostima bio je hladan kao śto je bio hladan prema njihovom životu koji mu se činio jalovim i prozaičnim. Otada se mnogo šta promenilo. Po dolasku u MHAT, Jefremov je Čehova počeo da režira ¡spočetka, od Ivanova i tako je došao do nove referentne tačke i drugih merila čehovizma. Poštoje uhvatio mhatovsku talasnu duiinu, shvatio je i prihvalio junake Galeba i usvojio poeziju tog zagonetnog komada. U novom Galebu MHAT-a zatvoren je put za obična i brzometna glumačka rešenja. Prema ličnostima se odnosi pažljivo i upoznaje se svačija složena narav. Junači ove predstave mogu cesto da se svađaju, ali je njihov sukob, pre svega, sa sudbinom. Sila svakodnevice povlači ih za sobom i oni joj se suprotstavljaju svaki na svoj način, pa otuda i maštanja mladih o pozornici, muziciranje Samrajeva i knjiška mudrost kojom Medvedenko pokušava da se zaštiti od nužnosti. Teško daje ikom od njih sudeno da pohedi, ali ni dosledna vernost samom sebi nije mala

stvar. Tu vernost sebi videli smo kod Trepljova i on je sa svojom nemirnom dušom i samonezadovoljstvom, svojom opsednutošču, uzvišenim i večnim pitanjima postojanja, blizak pozorištu. Ta bliskost je, verovatno, takođe posledica toga što su tu več upoznali Ivanova, poverovali mu i zavoleli ga, a Trepljovljeva drama je u suštini ista; drama neverovanja, besciljnosti, drama vremena. Trepljov A. Mjagkova je iskren, bespomočan i sramežljiv u ispoIjavanju osečanja. U njemu nema želje da iznenadi, nema histerije; on sudbinu prihvata s dostojanstvom čehovljevskih junaka; sposobniji je od drugih za ljubav i usamljeniji. Ta usamljenost je jasna od početka, od prvog izlaska na scenu i traje, kao tužna prigušena melodija, do kraja. Medutim, na kraju bi čovek hteo da oseti veču snagu i dubinu njegovog duševnog potresa: u finalu je suviše jasan, teskoba njegove samoprocene nestaje, a neminovnost njegove propasti ne deluje naročito übedIjivo. Trigorin A. Kaljagina je ozbiljan i jedhostavan, nemo, ali osetno je-

dak na samog sebe i tude nerazumevanje. Međutim, njegov duševni zamori realna autorska drama (on, naime, nema odredeni cilj) trebalo bi da su izrazitiji tim pre što je u predstavi lišen uobičajene tromosti osećanja, još uvek mlad i vatren, a Nini ga vuče istinska iako, možda, kratkotrajna strast. Objektivnost predstave je u torne što je i Trigorinu i Trepljovu posvečena jednaka pažnja i što svaki ima svoju istinu i svoj čemer, iako je Trepljov pozorištu draži. Daje mu se prednost nad Trigorinom ne zbog toga što je njegova estetika bliža, (verovatno je upravo suprotno) več zbog njegove karakterne celovitosti i čistote. Kaljaginov Trigorin se ne menja uzalud toliko od prvog do poslednjeg čina: stidIjiv i tih u početku, a naduven.samozadovoljan i spokojan na kraju. Ako je Trepljov duša predstave, Nina A. Vertinske je njen nerv. Ona je plahovita i uzrujana, leptir koji leti na plamen, ali je ne pokręcę naivnost več živo zanimanje za zabranjen i poželjan svet umetnosti. Cak se ni u Trigorina ne zaIjubljuje prvo iznenada i ushičeno, več je vode upravo radoznalost i energično, skoro poslovno, intere-

sovanje, A zatim dolazi do zbrke osećanja i u poslednjem činu vidimo gorku i postojanu ljubav. Ta Nina se menja i sazreva s.približavanjem kraja. Njene poslednje scene odvijaju se sa tragičnom snagom i oštrinom. lako skrhana, skoro poludela, ona ne dozvoljava daje Žale i brani se ironijom i junačenjem, ali ne izdržava: čas preferuje, čas se prepušta umoru i suzama, Uostalom, reči; Ja sam galeb ona izgovora različito, od neke vrste izgubljenosti u početku do izazova sudbini na kraju. Neka to i nije pobeda nego izazov, ali on je skupo košta i to je suma cele uloge, cele predstave. U finalu, kad je sve gotovo, TrepIjov mrtav, a zavesa bi trebalo da se spusti, reditelj nudi svoj epilog. Ponovo ka proscenijumu kreče podijum-senica, ponovo na vetru vijori pokidana zavesa, a Nina čita Trepljovljev komad. Cita onò što je u prvom činu recitovala sa đačkom prilježnošču, ali bez razumevanja i duše. Sada, pošto je toliko preživela, čita sa uzdržanom, čemernom snagom, kao nešto svoje, o sebi. Umetnost traži žrtve ... Ili ne: umetnost izrasta iz čoveka, njegove duše, njegovog života, ce-