Bitef

neprijateljski naklonjeni, oni ih čak i vole, pa ipák sva ova deçà, bez obzira na njinove različite sudbine, doživljavaju svoju tragediju: društvene norme ne poštuju, deformišu, uništavaju njihovu dečju - nevinu prirodnu čovečnost. Ksac kroz decu kao junake drame može da izrazi i svoju predstavu о tome šta je čoveku svojstveno i primereno pre nego što ga društvo sputa. U detetu, koje predstavlja deliš još ne.aknute Ijudske prirode, može se oblikovati individualnost u jednom društvu koje, prema Wedekindu, ne dopušta potpuno iživliene individualnosti -što predstavlja konkretnu utopiju, čija se nerealnost može sagfedati u propadanju dece. Ova utopija se iluzomo pripisuje ljudskoj prirodi, koja ie suprotstavljena drustvu i koja sledi samo svoj prirodni nagon. Za Wedekinda deçà su simbol čiste, čedne Ijudske prirode, koja se kao buđenje proleča ne može meríti društveno-moralnim merilima, a u seksualnom bu-

đenju ovih četmaestogodišnjaka istovremeno se simboliše prvobitna snaga života. Wedekind je osećao odvratnost, koją je rano prerasla u mržnju, protiv svih ideoloških alegorija neumoIjive građanske borbe za opstanak. Sučeljavanje frontova jejasno označeno. U dečjem svetu preovlađuje izvorna, prirodna čovečnost, a u svetu odraslih preovlađuju praksa i ideologija gradanskog života. О va dva sveta se ne mogu sjediniti, jer građansko društvo übija svaku prirodnost, guši je u okviru pogrešnog sistema poimanja i vrednovanja društvenih normi. Samo konfrontirati frontove, dati odblesak moguće sreće i satiričnu osudu građanske realnosti, ne predstavlja Wedekindovu poslednju reč. Drama se završava na nivou kojim se prekoračuje tužna jadikovka. Nisam želeo da završim komád bez izgleda na livot odraslih medu školskom đecom, podvukao je kasnije Wedekind u svom komentaru. Nije slučajno što se livot

ne personificira kao prirodno biće, več nastupa kao tajanstveni gospodin u veoma elegantnoj građanskoj odeći. Wedekind, koji je i sam igrao tajanstvenog gospodina u fraku i sa cilindrom, dovoljno je trezven da realni život prikaže kao građanski život. Pa ipak, tajanstveni gospodin, kome je Wedekind posvetio svoju dramu, obećava raznovrstan, zanimljiv svet - ali samo za onoga ko je dovoljno jak za život, onaj ko kao borac za život ume da izađe na kraj sa bitisanjem i sa sopstvenim sumnjama. Života se odriču samo oni koji nisu sposobni za život, kao što je Moritz. Nema drugog izbora osim života uprkos svemu. Wedekind je bio isuviše trezven da bi zamislio idilični životni san o prirodnom tivolii. □ Manfred Hahn, iz: Frank Wedekind - Leben und Werk,

Zapisnik sa umjetničkog vijeća Dejvid Kuper: Strah od smrti je strah od nesposobnosti da umiremo. Frank Vedekind: Svijet je izgubio naivnost i nije više u stanju da prirodno misli i osjeća. Lav Trocki: Estetsko je svetogrđe postaviti Buaenje proljeća! Sef računovodstva: Nema para! Upravnik: Mora ih biti! Ne tiče me se kako. Luis Bunjuel: Smrt je lakša od sna. Slikar Švarc iz Demona zemlje: Vesti me dovode do apsolutnog drhtanja. Svakoga dana sve sam