Bitef

rektno napolje. Tu je sijalica na dugaökom kablu koja vrlo štedljivq rasipa svoju svetlost. Iza peöi je polusakrivena mlada żena i, tek kad se zaöuje neka sentimentalna melodija, usuđuje se da pride, pravi trapave korake, počinje bojažljivo da peva tralalala - i kruto da igra po taktu. Ova tragično-poetska situaeija, sa puno komičnoga, tipiönaje scena iz sledeće predstave pozorišta Serapion A Bao A Qu. Ovoga puta ansambl sa trga Wallenstein pokazane kako magija, fantazija, ganuće mogu da nastanu na jednoj pozornici, u jednoj sobi. I, kako prodire stvarnost i uništava osetljive i słabe: u slučaju öve mlade žene sa prvim pokušajima na pozornici su pacovi, koji odjedanput dolaze iz svih uglova sobe i strelovito tree po prašnjavom podu. Borba između snage imaginaeije i prodiranja stvarnosti, igra proevata i propasti koja se ponavlja negde drugde, ili na istom mestu ali sa drugim ljudima, spada u svakodnevna iskustva glumca, kao što taiasi obavezno idu uz more:

To vati za naśe pozorište, każe Erwin Piplits, isto kao i za nosa putovanja. Igrali smo na improvizovanim pozornie ama u dvorištu i u raskoinim pozorišnim dvoranama. I u toplim i u hladnim prostorijama prave se kulisę uz veliki trud. Odjeđnom stvaramo nešto što pośle aplauza ponovo iščezava. Preduslov je razumevanje publike i njena spremnost da mašta. Otuda police i naslov A Bao A Qu, pozajmljen iz orijentalne priöe о imaginaeiji: snaga maśte, kao duh pod tim nazivom bezoblično leži u podnožju osmatraönice. Kad se neko penje kružnim stepeništem, klizi on sa njim i sve više dobija na svetlu i boji, ako je öovek koji se penje otvoren i spreman da primi sve što vidik može da mu pruži. Inaöe, ostaje A Bao A Qu na zemlji oduzet, nedovršen i bez boje. Filozofske igrarije su potrebne Piplitsu za njegove kreativne asocijacije u slikama, öiji naslov on shvata kao metaforu. Po sadržaju,ova orijentalna priöa nema skoro nikakve veze sa predstavom. Dok su pri dramatizaciji festivalske predstave Anima scene i situacije iz mita о vodenim vilama slu-

zile umetnicima i gledaocima kao postapalica, oyoga puta Piplits se odriöé i literane podłogę i pripremljenog koncepta. Jedini utisci sa prvih próba: prazna pozornica i prazno gledalište i Ijudi koji polako pridolaze. Oni, jednostavno, poćinju da oživljavaju slobodan prostor - svojom nesigurnošću, svojim projekcijama, svojim mogućnostima izražavanja osećanja. Pri tom su glumci sa trga Wallenstein pozajmili zajednićke uspomene na propali varijete u ozloglaśenoj öetvrti Barcelone. U Bodegi Bohemia publika prihvata propale pevaöe svako vete sa istim poštovanjem kao nekoliko uglova dalje obrazovaniji ljudi svoje operske pevače. Postoji misli Piplits, samo razlika и društvenom stepenu između zvezda i zvezda. Mi smo sakupili ono što mali ljudi smatraju umetnošću i, u tom okviru pokušali da osmislimo imaginaciju kao bitan aspekt našega rada. Rezultat daljih próba: ulaznica na rasklapanje sa trodimenzionalnom miniscenom u formatu deöje

igračke. I planirano zbunjivanje publike: gledaoce treba ostaviti same, pustiti ih u gledalište, ostaviti ih da sami organizuju ostavljanje stvari u garderobu i da sami traže numerisana mesta. Pri svemu tome već pohabana, iscepana plišana sediśta i fotelje, do pola utonule u pod, nagoveštavaju daje vazduh u podrumu memljiv a pozorište ruinirano. £ak i pozorišna zavesa deluje užasno otreano, sivo, od papira. Ali kad muzika zasvira i svetlost khzne po pozornici, formira se pejzaż koji se vise naslućuje nego Sto se vidi. lako je ansambl pozorišta Serapion spao na minimum od 12 ćlanova, on daje sve komade: skoro svaki od glumaca vlada sa najmanje dva instrumenta i, po potrebi, pomaže orkestru, a svi znaju da pevaju, igraju, pokreću svoje telo. Scenografiju (po ideji Gerharda Baldastija) još uvek izrađuju sami umetnici, sami Siju kostime, a groteskno u dramatizaciji nastaje iz prikrivene agresije Erwina Piplitsa: ovde se razobliöavaju glumci koji u svom narcizmu mogu da

glume na pozornici samo za sebe ali ne i jedni sa drugima. Tu je i Mime, koji nikada ne stigne do reflektora ispred pozornice, jer ga uvek nešto spreči. Tu su glumci u tradicionalnoj pozorišnoj sceni, ali uvek u pogrešnom trenutku. A vlasnik kuée, koji se kao lakrdijaš šunja po sceni, jeste sam Piplits, koji se pre 10 godina uselio na trg Wallenstein kao reditelj pozorišta. U to vreme koristio je tnračne lutke koje su se krétaié između goteskne komike, užasa i poezije. Danas ima oko sebe ansambl orijentisan na telo, koji je imao uspeha i na internacionalnoj sceni mađioničarske umetnosti. Ostavili su utisak čak i na Petera Zadeka i on je prosie godine pozvao pozorište Serapion na gostovanje u Hamburško pozorište. Od 1980. godine odigralo je pozorište Serapion vise od 1000 predstava, finansira se godišnjom subvencijom od četiri miliona šilinga i zaradom od prodatih ulaznica. Realnost bećke kulturne scene, u kojoj cveta Piplitsov egzotični evet, upravnik ovog pozorišta koristi samo okvirno. Očekujemo bo-

Iji kvalitet zbog jednog Clausa Peymanna i jednog Georga Táborija i dobićemo ga. On senzibilira publika. Istovremeno, on sumnja da se na drugim pozornicama umetnički nešto menja. Sumnjam da je ludo, kaže Erwin Piplits, što dolazi Tabori, i da je dobro sto će zbog njega da se poveća pozorišni budiét i što on moie da odvoji taliko vremena dok se predstava potpuno ne završi. Svakako da sepitam da li bi stvarno tolika velikodušnost postojala i kod nekog austrijskog pozorišta. Bojim se da, kad najpre odigramo, kad završimo, da smo onda već propali □ Pozorište Serapion priprema igru stvarnosti i imaginacije, Sibylle Fritsch

A Bau A Qu Ovoj ideji je na neki nácin kumovao jedan lokal u Barseloni, pod nazivom Bodega Bohemia. Ta kafana se nalazi samo stotinak metara od poznatog Ramblasa, a ipák u sumnjivoj öetvrti, sasvim blizu Gaudisa, u neuglednom sokaöetu u koje öovek ni danju ne bi ulazio bez veée potrebe. Gösta dočekuje na ulazu ozbiljan, pre bi se reklo namrgođen kelner, koji ga mrzovoljno upuéuje ka stolu. Kad nas je naš domaćin prvi put tamo odveo, bili smo jedini gosti. Bilo je već poprilično kasno, jer smo to veče igrali van Barselone i, odmah po završetku predstave, zapakovali pet tona našeg materijala. Ipák smo pośle svega hteli još na po jednu čašicu šerija, a u to doba ni Barselona nije nudila pre-

vélik izbor. Bilo nas je ukupno pet iii śest osoba, a Show je upravo počinjao i svi su pevali kao da su usred opere. Stari pevači, koji su možda nekada bili poznati. Neke od njih gost je mogao da uporedi sa slikama koje su visile po zidovima lokala. Bilo je tu i onih koji oćigledno nikada nigde nisu nastupali, mladi koji će možda jednog dana i imati uspeha. Pijano je svirao stari umetnik za koga bi se reklo da je u istom lokalu već generacijama. Ledima okrenut publici, on je mogao damisli o pevačima štaje hteo. S lica mu se nije mogło ništa pročitati, čak ni onda kada bi bio pozvan da, pomalo postiđeno pomalo zadovoIjan, ustane i zahvali na aplauzu. Tom prilikom bi ga predstavljali kao gran Maestro ili muy gran Artista. Na klaviru je bio mali ventilator koji se okretao tamo-amo, pored samog klavira bio je prolaz do oz'vučenja, jer su neki pevali na užasan plejbek, ostavljajuöi na táj näöin maestru moguönost da predahne. Nad prolazom je visila nekakva slika u maniru Salvadora

121

13171=1=