Bitef

kiša, tuš se taloži i presušuje brzinom već proteklog trenutka. Fluidnost tusa dozvoljava da se na površinu probiju tvar i svetlost papira. Tu cete emociju možda otkriti docnije, u nekom pokretu Carolyn Carlson, ali to nije vaino, igra takodje ima svoje jezike. Te reči, ti erteii u iskustvu Carolyn Carlson stoję kao taktilni i verbalni olisci njene telesne duše. Njene kaligrafije se gotovo mogu zamisliti kao likovna sola, sa svojim pokretima, svojim lirizmom, zamahom, visinama, usporavanjima, koji suimprovizovani i uvek pod kontrolom, pa čas opčinjuju, čas obuzimaju, lagani, zavisni od kretnje iii, pak, njeni gospodari. Misiim da je skoro nadljudski to što mogu da se izrazim crtežom, pesmom ili igrom. Teško je to raditi и životu (a možda je Carolyn Carlson, opet taj naglasak, rekla, od životal), ali ipák osetam da sam to zaista ja, oduvek. Л lu je i ono cudno pitanje, osetanje koje ponekad imam, da sve to ne tinim ja. Kao da me pokrete neko drugi, kao da sam samo głośnik koji пеки silu prenosi ljudima. Iznad svega verujem da tövek luti duhovne sile. Moje pesme testo govore o danu, zo-

ri, sumaku, noti ... io vodi, šumi, suncu, stenju. To je priroda. To je vreme. Progoni me slika prirode. Poezija - to je zapamtena priroda. Stoga volim i kinesku i japansku poeziju: ona je svega u nekoliko redaka, jednostavna, ali izražava bogatstvo i univerzalnost bez granica. U toj temporalnosti poezije Carolyn Carlson dopušta da je prožima iskustvo ukinutih svetova, ali se takođe suočava sa nepoznatim svetovima koji će tek doći. Nikad unapred ne znam šta te se dogoditi. Slikar, kao i igrač ili pesnik, mora pre svega da uhvati suštinski ritam, da njime diše pre nego što materiji udahne život: telu svojim pokretima, listu papira potezima crnog tuša, rečima kője će postati životni sok pesme. Neko mi je takodje rekao da Carolyn Carlson deluje kao da nije biće s ovog sveta. Nju to zabavlja, pa sama dodaje: U Engleskoj su mi jednom rekli da pomato litim na vesticul Njene pesine i njeni crteži pričaju o toj nadrealnosti. Maštovitom bitu nije potrebna stvarnost. Ono mora da je prevazidje, każe nam poslednja poruка Gastona Bachelarda. A u Carolyn Carlson upravo postoji jedno biće sačinjeno od vode isna.

Trava na vetru Vada u moru Kalikó te Dugo biti tövek każe jedna njena pesma. Carolyn Carlson se ne bavi isključivo igrom. Ona igra, piśe i erta operu sveta, lUOpaske Carolyn Carlson sakupio Alain Macaire, 7. marta 1986.

Zanos jedne vile Carolyn Carlson, vila, čarobnica, pretvara se u svojoj poslednjoj predstavi u princezu mraka. Na scenu Gradskog pozorišta ona je donela Dark pre balet senki nego svetlosti. Ali, carolinijanski plamen, ona, ne gasi se. U ovoj predstavi ima odredjene snage, čak žestokog dostojanstva, što se veoma razlikuje od seéanja na jednu fluidnu i lirsku Carolyn Carlson. Slika promene stila: duga zlatna kosa Carolyn Carlson promenila se u razbarušenu vlasulju, koją joj daje ka-

raktér veoma čudne veštice. Na početku stoji Knjiga Vremena, Biblija. Jedna gravira Gustavea Doréa, koją slavi sjajnog andjela što bdi nad Hristovim grobom, a soneti vizionarske pomame Williama Blakea popunjavaju płatno pozadine na koje Carlsonova stavlj a svoj žig. Isto se tako može reći bez okolišenja: koreografija se oslanja na njenu glad. Dark je istkan od solo numera, prisustva pojedinaca, koji ne uspevaju da uspostave tenziju trajanja. Da nije bilo divne muzike Joachima Kühna, svuda prisutne i snažne, predstava bi bez sumnje posustala. Izvanredna lepota slika (scenski efekti menjani prigušenim osvetljenjem Patrice Besombes) srećom ispravlja nedostatke koreografije. Pošto se digne zavesa (belo płatno) , uranj amo u fascinaciju uznemiravajućeg svela sna; do pustoši apokaliptična vizija sveta, u kojoj ništa nije dobiło svoj oblik, ni stvarnost ni fantazma. Infra-svet, u komę senka i svetlost još nisu jasno razdvojene. Opravdano smo zbunjeni tim tajanstvenim svetom,’ gde se slike koje je nadahnula Carlsonova ne otkrivaju spontano, Uprkos kosi, čarobnica se još nije potpuno pretvorila u vešticu. Između najsrečnijih delova predsta-

IÎITIIF