Bitef

skom moči. Učiniti da ne bude više dijaboličkog rascveta. kako više ne bi bilo ni tame ni svetlosti - kako bi svet postao jedinstven i ceo... Međutim, posle toga. naravno, sveta više ne bi bilo. Naime, sve što jeste, jeste upravo tanka, neuhvatljiva nit izmedu dve suprotnosti. ništa drugo nego neprestana i nedodorljiva razmena suprotnosti: krhka ravnoteža između varljive evidentnosti dana i silne tajnovitosti noči, gde je sama tama i ništa drugo do ništa. Usred tog ludog spora izmedu brače glavna junakinja Svetinove Šeherezade' priča svoju priču - priča kako bi sprečila spor i katastrofu. kako'bi se zadržala nesiguma i slaba ravnoteža svetlo-tamnog sveta. Međutim, njena priča ne može da priča ni o čemu drugom nego samo još o tom sporu izmedu brače. Drugim rečima. to znači da priča o onoj nedozvoljenoj samovolji kojom je Majka sultanija prilikom rodenja prvog sina sudbonosno precenila svoje vladarske nadležnosti i svoje ljudske snage. Šeherezada može od samog početka da priča samo još o onoj sudbonosnoj izvomoj greški. haraartiji koja stoji na početku. Dakle. ona priča priču koja je sada još samo priča o priči. Šeherezadino pričanje ne može više ništa da spreči. njena priča nema tu snagu.., Tako ni na kraju Svetinove Hiljadu i jedne noči ne može da dode do pomirenja izmedu zavadene brače jer se nalaze svaki na svome kraju sveta. Na završetku njihovog spora nema pobednika ni pobedenog. Na kraju Šeherezade kod Svetine može da nastupi još samo neshvatljivi strašni čin. neljudski, božanstveni stub črnog dima koji usisava sve i u kome se više ništa ne dešava ni sa Šahrijarovom nasladnom polnora slabošču, ni sa Šahzemanovira asketskim nihilizmom. ni sa svetlošču a ni sa njenom mračnom suprotnošču i. naravno, ni sa Šeherezadinom pričom. Ostaje, dakle. još samo ništa. To ništa je na kraju svega živog upravo onako kako je več bilo na njegovom početku. Ili kao što o torne glasi zaključni Džinov spev: Ko me traži. on če me nači! Ko me nade, on če me zavoleti! Ko me zavoli, njega ču uništiti. Koga uništim, njega ču nagraditi. - Koga moram da nagradim ja sam njegova nagrada. Jer ja sam ono što če tek biti! □ Andrej Inkret

Ljepota i jeza hiljadu i druge noči Šeherezada, sa podnaslovom Istočno-zapadna opera, posle Lepotice i zveri je druga igra pesnika i dramatičara Ive Svetine koja je postavljena na scenu. Ovaj put se Svetina oslonio na jednu od priča iz Hiljadu ijedne noči, tačnije na okvimu priču o dva kraljeva brata i njihovim nevernim ženama i o Šeherezadi, koja neprestanim pripovedanjem odlaže svoju smrt i umiruje bes sultanove osvete nad ženskom neverom. Svetinina Šeherezada modifikuje i preoblikuje materiju priče u taman mit, koji govori o slasti i ništavilu (despotske) vlasti. Šeherezada u Svetininoj drami nije utelovIjena poezija koja svojim govorom pobeduje smrt. nego je tamni jezik koji izgovara strasnu lepotu j grozu nihilističkog sveta i kataklizmu hiljadu i druge noči. U zvezdama je bilo zapisano da prvorodeni sin donosi nesreču i pogibiju. Zato mu je majka sama izvadila oči. To je bila žrtva koja je trebalo da spase svet. Ali Majka sultanija je radila protiv volje sudbine i protiv ustaIjenog reda: za viadora svetle polovine sveta i našeg Gospodara izabrala je mladeg od svojih sinova Šahrijara Lepog. a starijem Šahzemanu Slepom namenila strain tame. Tako je svet uravnoteži i ne treba se bajati da če se srušiti. Ali žudnja za totalitarnom vlasti nad svetom i ljudima stvori sukob medu bračom. Majka sultanija, čuvarica pečata, koja štiti državu. sprečava fizički obračun medu bračom. Sudbina se, medutim, ispunjava na drugom planu: od slabosti preplašeni, od užitaka razmekšani, od vlasti opijeni, od svetla zaslepljeni Šahrijar Lepi uhvati Parisadu. koja je prva medu njegovim ženama, upreIjubničkom zagrljaju. U strašnoj osveti, stepenovanoj u divljoj erőtskoj nasladi, Šahrijar Lepi se iskaljuje nad ženskim rodom i poseje smrt u zemlji. Prolivena krv če te otplaviti s prestola, kaže Šahzeman Ślepi, a Majka sultanija i princeza Nur uzalud nude svoja tela i živote da bi ugasili i zaustavili strasnu Sultanovu želju prema krvi... Praizvedbu Svetinine Šeherezade (premijera je bila 9. februara 1989), uradio je reditelj Tomaž Pandur sa dramaturgom Livijom Pandur, koreografom Majom Milenoyić-Workman i kostimografima Svetlanom

Visintin i Leom Lukasom kao glavnim saradnicima. Scenograf Marko Japelj je scenu gornje dvorane SMG preoblikovao u monumentalnu grobnicu-svetilište Majke sultanije, čuvarke pečata. Ona interpretira prolog koji je Svetina napisao kao pastorału za ženski hor. a reditelj ga je preinterpretirao u kosmogoniju, pokazanu u liku Pramajke sa detetom u rukama. Pevajuči glas, kojim Milena Grm (Majka sultanija) interpretira taj uvodni prizor, daje intonaciju celoj postavei. Bujna metaforika Svetininog jezika potamnjuje u govor mita i blesne u raskošnim scenskim slikama: Istočno-zapadna opera u Pandurovoj režiji nalazi dvostruku interpretacija u kojoj je značajno medusobno dopunjavanje. Postavka Šeherezade je pre svega uz pomoč sjajne koreografije, domišljalo i bogato oblikovanih kostima, muzičke i svetlosne opreme, ostvaren spektakl bizarnih scenskih slika. Kao odgovor i protivtežu spektakularnem dogadanju reditelj razvija minuciozno stepenovanu agoniju i dramu despotske vlasti. oličenu u sultanu Šahrijaru Lepom. Impresivno oblikovana gužva grotesknih figura koje tapkaju na štulama, svetlucanje raskošnih kostima i odblesak maski koje lica aktéra menjaju u bizarna naličja, oblikuju se u do detalja izgradenu središnju kompoziciju koju reditelj i koreograf vode kroz predstavu. Iz taranog saraja. naseljenog tikovima evnuha, odaliski, visokih dostojanstvenika i službenika; iz tajantsvene atmosfere koju popunjava bolesno oponašanje krikova pauna i oštro očrtani pokreti ptica najpre se izdvaja lik grbave princeze Nur, piave sultanove sestre i pisara Mirze Nemog. Princeza Nur je Veronika Drolc: njena nema igra, ispunjena stilizovanim ptičjim pokretima, neprekidno prati dogadanje na sceni. U ulozi nemog pisara je Ivan Rupnik delotvorno spojio usiljeno. potišteno i mučeničko držanje svedoka i strast onoga koji postavlja zamke. Finom kompozicijom uvodnih prizora i smišljeno oblikovanim mizanscenom, reditelj je naglasio dopunjavajuču funkciju oba lika. Prizor kažnjavanja črnog etiopskog roba Masuda (Željko Hrs) uvodi uloge Parisadé, prve sultanove žene koju inerpretira Olga Kocjan (k. g.) i likove koje su oživeli Miloš Battelino (Veliki vezir), Jožef Ropoša (Dželat Svesni), Pavle Ravnohrib (Solim, beli evnuh), Niko Goršič (Aga Kafar, cmi evnuh) i Marinka Štern (Morgjana. predsednica uživanja, prva sultanova naložnica). Prvi vidljiviji zahval u strukturu drame reditelj i dramaturg čine time što peti prizor Svetinine igre razbijaju na dva dela. Intervencija je osmišljena jer dovodi do sukoba medu bračom koji, svaki za

sebe, sanjaju i žele nepodeljenu vlast nad svetom. Jezu ništavila, katastrofični kraj sveta, reditelj Tomaž Pandur otkriva u samom razvoju dramskog junaka i to je sigurno največa odlika njegove postavke Svetinine Šeherezade. Sultana Šahrijara Lepog vodi kroz život u opijenosti despotske moči, postavlja ga u sferu snova iz koje nazire zemlju daleko na severu, gde sunce nikad ne zalazi i gde se njegova vlast nikada neče povuči pred vladavinam tame. Janez Škof, koji je u ulozi sultana Šahrijara Lepog osvežio ansambl Slovenskog mladinskog gledališča, stvorio je potpuno sugestiven lik: lascivnu figuru drskog izazivača i mekušnog uživaoca. okrutnika i deteta koje se krije u majčine skute, stepenovao je u demonsko biče koje kao u transu drhti u orgijastičkom obredu tupog klanja i krvavim obedima. Dosledno izazivačko držanje i virtuozno vladanje telom pokazuju glumca s izuzetnom kulturom pokreta, idealnog interpretatora teških prizora, oblikovanih bogatom maštom i drskim koreografskim rešenjima. Igra Janeza Škofa unosi u muški deo ansambla potrebnu oštrinu. suveren scenski nastup i intenzivnu interpretaciju. kojom Šahrijar Lepi postaje zaista centralni lik postavljene drame krajnje osamljenosti koja pustoši i iznutra i spolja, despot i demon koji se zagledan u ništa kupa u toploj Ijudskoj krvi. Uloge haremskih odaliski igrale su Jadranka Tomažič (Ajša), Maruša Oblak (Asmara) i Damjana Čeme (Sudaba) i Lucija Grm. Andreja Pisnik, Urša Teržan. Helenka Knific i Nina Mavec, koje su nastupile u horu Islandskih plesačica. Kčerke Velikog vezira bile su Mira Jeraj (Dunjesada) i Majolka Šuklje. Poslednja je sa drskim nastupom dala snažan finale predstave: otključalaje nema Pisarova usta, koji u Pandurovoj postavei preuzima Seherezadinu priču, koja nije bajka nego to što se stvarno dogodilo i kao hroničar sveta otkriva njegov strašni kraj. Lektor predstave je Mateja Dermelj-Ropoša, kreator svetla Igor Berginc, muzička oprema predstave je rad Ljupčeta Konstantinova. Korepetitori su bili Milena Grm i Borut Lesjak, dok je posebne efekte oblikovao Milan Čanak. □ Jernej Novak