Bitef

tausendköpfiger Kreis um sie, denkt kaum noch einer ans beschauliche Wandeln rund um die gleichnamige Halle. In faszinierender Choreographie weisen die Tänzer auf Stelzen den Weg in eine andere, eine groteske Dimension, in der die herkömmlichen Proportionen aufgelöst sind. Auf zwei Meter hohen Beinen und mit ebenso langen Armen reichen die erst grün, dann schwarz-weiß maskierten Wesen nicht nur an die erwähnten Roßkastanien-Kugeln heran. Sie verwandeln sich in phantastische Gebilden, mal an Kafkas Käfer, mal an Don Quichottes Windmühlen, mal an archaische Urwesen erinnernd, die ihrem Publikum die Zunge herausstrecken. Der Mensch als Bild seiner eigenen Abstraktion. Am Ende prasselt minutenlanger Beifall über die für gewöhnlich auf Stille bedachte Brunnenallee. Er ist eben kein gewöhnlicher Sonntag, sondern einer im Homburger Kultursommer. Unwahrscheinlich! □ Günther Scherf »Frankfurter Rundschau«, 28. Juli 1992. Neverovatno, potpuno neverovatno »Neverovatno« izbija iz pedesetogodiśnjaka preplanulog od sunca, u košulji erne osnove sa gustim evetnim dezenom, »neverovatno« izvire iz njega dok bez prestanka tapse i istovremeno celim telom u taktu njiše gore-dole: »neverovatno«. A počelo je sasvim obično. Obična nedelja u Brunnenallee u Bad Homburgu. Muškard piju iz čaša koka-kole, koje prave đubre. Zene se slade ekstra skupim sladoledom poznate firme. Deca se na biciklima, uz zvonjavu, probijaju kroz grupe šetača. Jedan beli spie se dahćući bori protiv vrućine. A nekoliko spratova iznad toga - zelene bodljikave loptice divljeg kestena ćekaju na prvi jesenji vetar, koji će ih oboriti na zemlju gde će se raspući. Neverovatno? Evo - prilaze gegajući iz pozadine. Dve spodobe metarske visine, odevene u drečavi tirkiz neugledne elegancije južnjačkih bogomoljki. Ustremljuju se ka deci, pružaju svoje izuzetno duge ruke (ili noge?), ponevo ih povlače, koračaju kroz igru mice u kojoj dva čovečuljka upravo pomeraju bele i crne pilone boreći se za zlatni pehar - i odlaze dalje gegajući. Ispod lelujavog płatna u obližnjem bioskopu pod vedrim nebom - gde obično filmove posmatra oko 1000 posetilaca - uz pratnju afričkih bubnjeva jedne grupe koja svira na udaračkim instrumentima zaustavljaju se i poklone. Sasvim obićna nedelja? Ne, pre bi se mogio reći neverovatno. »Stalker Stilt Theater« je stigao, pozorište na štulama sa plesom, akrobatikom i muzikom. Tri igračice i igrača, tri muzičarke i muzičara iz Australije i Novog Zelanda. Za tili čas se oko njih stvara krug od hiljadu Ijudi, niko vise ne pomišlja na misaoni preobražaj u vezi sa istoimenom halom. U fascinirajućoj koreografiji igraći na štulama pokazuju put u jednu drugu, grotesknu dimenziju u kojoj su uobićajene proporcije rasplinute. Na dva metra dugaćkim nogama i sa isto toliko dugaćkim rukama spodobe, odevene najpre u zeleno a zatim u erno-belo, ne posežu samo za pomenutim lopticama divljeg kestena. One se takode

pretvaraju u fantastične oblike, koji čas podsećaju na Kafkin insekt, čas na donkihotovske vetrenjače. □ »Frankfurter Rundschau«, 28. juli 1992. Stalker Stalker, Australia, póznát širom Evrope i Pacifika, jeste jedinstveno neukročeno pozorište na otvorenom. Sačinjavaju ga šest izvođača, kője je proslavio njihov zagonetan, fízicki smeo doživljaj čoveka. Pośle tri velika gostovanja u Évropi počev od 1990. godine i uspešnog učešća na svim važnim australijskim festivalima, jasno je da se sposobnost trupę da izazove divljenje u srcima kako oveštalih posetilaca festivala tako i slučajnih prolaznika pretežno zasniva na ponovnom i korenitom otkriću hodanja na štulama. Stalker je pionír u dosada neviđenoj osnovnoj veštini u ovom mediju: na zemlju se pada sa neverovatnom veštinom i elegancijom i niko ne gubi stule! Kostimi koji deluju kao pokrętne skulpture i opredeljenost za vibrantne udaraljke i saksofon garantuju predstavu dovoljno strastvenu i nepredvidivu da u njoj zalutate. Osnovan na Növöm Zelandu 1985. godine, Stalker se preobrazio u Sidneju 1988. godine i otada tamo deluje kao australijska družina. Za njihov pozorišni razvoj bilo je veoma značajno uključivanje muzike i muzičara kao ravnopravnih učesnika predstava. Svako ostvarenje je proizvod saradnje između članova družine i nezavisnih spoljnih reditelja i/ili koreografa. Od prizemljene sumanute telesnosti prvog ostvarenja Ćvrsta zemlja do tananijih zavođenja i psiholoških übeđivanja i trošnog baroka u nedavnoj predstavi Kolka, Stalker nudi pozorišfe preobražaja svoga podneblja. Trenutno priprema novu predstavu sa anđelima. Stalker će se vinuti u vazduh... Najnovije delo Pozorišta na štulama Stalker jeste »Kolica« neuhvatljivo i ekscentrično, sumanut san rođen iz manije i mašte. Spoj avangardnog pozorišta na štulama, igrę, akrobatike i originalne žive muzike čini ogroman ulični spektakl. Predstava teži da proizvede upečatljiv san superponiran na gradsku okolinu: stvarnost zasnovana na istini i emociji svakog magnovenja, u slavu nelogičnosti i trenutnosti života. Džin opremljen muzičkim instrumentima stiže na klupku brodskog užeta koje vuku tri pažljivo kostimirana hodača na štulama i njihovi muzički pratioci. Obojeni u plavilo sećanja, oni se šetaju među gledaocima, paradiraju kroz nekoliko vekova fanatizma, ludila i humora, nalazeći nadahnuće u izopačenom snu о svojoj fantastičnoj prošlosti. Izvođači drevnog cirkusa, divovi koji podriguju, revolucionari i kraljevi teturaju svoje priče, igraju i padaju, hvatajući se za svoja nekadašnja savršenstva. Po dolasku na trg, nagi i oslobođeni kaveza, dok džinovski instrumenti dopunjuju pejzaž sa štulama, razvija se igra haosa i preciznosti, pomešana sa lirskim trenucima. Likovi na štulama i muzičari kreću se između vazduha i tla u