Bitef

Pośle smrti je, na visokom prestolu, prevučenom purpurnim materijalom, stigao u grad Veliki Inkvizitor (Pawel Szkotak), stroga, bieda i neprirodno izduženog lica. Bacao je na sve strane bombone koję su gledaoci vesto sakupljali, a potom je poveo kratku raspravu, koja se završila poznatom presudom. Žena u crvenom (Marta Strzátka), koja je zaklonila gubiliśte belom zavesom sa izrezanim prozorom za trenutak je uspela da spase Đordana (Andrzej Rzepecki). Kad je već izgledalo da ljubav trijumfuje nad smrću - lepi ples zaljubljenog para na štulama, ples sa crvenom ružom, bio je brutalno prekinut. Bordano je izgoreo. Pośle njegove smrti, sanocki trg je ispunjen belim andelima sjajnih lica, koja unaokolo razbacuju bela perca. Otišli su u jednu od bočnih uličica, noseći belu odeću, pripremljenu za sledećeg anđela. I toliko. U stvari, mogio bi se mnogo pisati о uzbuđenjima ili majstorskoj igri glumaca, о neobičnim sposobnostima čoveka koji igra Đordana ili izvrsnom ovladavanju umeča hodanja na štulama. О tome daje u pozorištu neophodna žrtva, skoro doslovna i fizička, kako bi vratila pravi poredak u svetu. Sve je to istina, ali autora ovoga članka gura u egzaltaciju koju je pozorište izbeglo. Osim toga što »Đordana« u izvođenju Putničke agencije treba obavezno videti i da pozorište sada putuje po čitavoj

Poljskoj, potrebno Je još nešto napomenuti. Ova predstava me je uverila da studentsko pozorište nije umrlo, štaviše: ponekad odlično stoji. Putnička agencija se oslobodila politikantstva, pripisivanog alternativnoj publici, kontekstu borbe i mučeništva. Prikazala je dogadaj koji je mogao da se desi na svakom mestu i u svakom trenutku istorije. Osim toga, ko zna nije li sada mesto alternative upravo ulica, pozorište bez karata, koję dolazi Ijudima, posto ljudi neće da idu u pozorište, koję za trenutak prisvaja njihov životni prostor. I do kraja ono ostavlja slobodan izbor. Svakog trenutka gledalac može da se okrene i ode. Teśko je, ipák, gledajući mučenje Đordana, sakupljati bombone kője Inkvizitor stalno razbacuje oko sebe. Nešto se ipák promenilo. Kada su režisera veoma uspelog »Ludaka i kaluđerice«, koji je u Sanok stigao iz Bjalogarda, upitali šta obično radi u toku dana kad se ne igra pozorišta, odgovorio je, uostalom, veoma ozbiljno, daje direktor Zavoda za budżet kulturę i sporta. Posto obavljajući takvu funkciju pravi predstave znači da to upravo želi, da to upravo voli. Dakle, možda opet dolazi vreme pravih pozorišnih amatera? Jedno je sigurno. Sanok je idealno mesto za festivale, jer okuplja a ne rasteruje Ijude, zahteva od učesnika napor putovanja u grad koji nikome nije usput.DPiotr