Bitef

plamtećom loptom (Zemljina lopta). U tami su bili upećatljivi ne samo dimni efekti u boji nego i slika Evrope na zidu, koja se raspala i na kraju nestaia u plamenu, koją svojoj publici plaże jezik. Čovek kao slika sopstvene apstrakcije. Na kraju se prolama dugi aplauz, koji odjekuje duž inače na tišinu naviknuteßrünnenallee. To zapravo nije obična nedelja nego jedna u okviru kulturnog leta u Bad Homburgu. NeverovatnolDGünter Scherf, Kultur, 24/25, jul 1993. Putovanje u unutrašnje ja Oni potiću iz retrograda, uglavnom rade u Pragu, ali ono što izvođači ansambla Derevo ovaploćuju nikako se ne može tako jednostavno objasniti. Za fantazmagorije jednog starca, koji na samom početku pali svoje svetlo na privatnom oltani, može se reći da su višeslojne prirode. One se ne mogu tako lako svesti na zajednički imenitelj i, u maloj čekaonici sa šalterima na Glavnoj železničkoj stanici, one razvijaju sopstvenu dinamiku, koja naizgled besciljno ali sa potajnom doslednošću jezdi ka skoro apokaliptičnom kraju i potpuno potvrđuje naslov jednočasovnog pozorišnog komada Čovek koji Ijubi dno čamca.

Ko zapravo sedi u malom čamcu, koji u jednom trenutku kao duh lebdi iznad pozornice, šta znače pojedine scene, kője simbolišu putovanje u čovekovo unutrašnje ja: sve to meni ne izgleda toliko značajno. Pre bi se mogio reći da je značajna odlučnost sa kojom četiri umetnika koji se preobražavaju isprobavaju svoju radikalnost kojom se služe pri korišćenju svojih pozorišnih sredstava.... Ali, Derevo se sa istim pravom poziva na »pozorište oslobođeno okova«, teatar jednog Mejerholda, jer se zaista u ovom komadu, koji nije bezuslovno tipičan za rad ove grupę, mogu naci mnogi elementi njegovog sistema biomehnike. Nasuprot tome, nisam zapazio ništa što bi podsetilo na New Dance, koji bi se možda mogao očekivati na 111 međunarodnoj nedelji plesa. Takođe ne bi trebalo suviše očekivati od simpatične četvorke. Najzad, oni već kod Čoveka koji Ijubi dno čamca gube nit misli zbog nevažnlh pojedinosti. ... U izboru svojih sredstava, a i mišića, nisu baš izbirljivi. Ali, s obzirom na to da se ovi umetnici koji se oslobađaju okova ... potpuno iscrpljuju dajući sve od sebe, panoptikum na kraju sadrži nešto fantastično, nešto što je na našim pozornicama odavno izgubljeno.D »Stuttgarter Zeitung« 26. oktobar 1992.