Bitef

kao što se uvek, i još uvek, u svemu što nam govori AIOWA radi - ni o čemu drugom do o »predskazanju«, odnosno o tačnoj konstataciji (što je isto), »savremenog društva«, nadasve dekadentnog, o ličnoj ispovesti jednog malog čoveka, onog kogje i Büchner opisao, onog koga će, nekoliko godina kasnije, i Urban sam tako dobro materijalizovati. I, dji će se krik, u Büchnerovoj drami izrečen recima Janosa Pilinszkog, - Sveje gotovo... Tri čoveka su razapeta na krst. - pretvoriti u krik cele jedne generacije. One najizgubljenÿe u ovom vremenu, generacije koja je rodena u godini Vudstoka, ili nešto kasnije. Generaoji prinudenoj da krene u boj, ili, da bar bude njegov posmatrač. AIOWA je nastala da b¡ ravnala, menjala svet, da bi zagospodarila njime. Za razliku od mondenskih kancelanjskih anarhista, koji se ne libe ni ministarskih fotelja, Aiowa je snagom svoje subverzije i (auto)destrukcije, cija je osnova.

naravno, (auto)analiza onoga što je u glumdma, i ostalim autorima, samim i u svetu oko njih AlOWAje taj svet zbilja promenila. Odnosno, razorila! Jer, privid se drugadje do prividom razoriti ne može; snovi o promeni takozvanog realnog sveta tako uopše nisu ostall samo »dečačko ludilo« - pokazujući nepostojanje »realnog« sveta pozorišnom Istinom -jedinom stvarnošću - oni su te snove ostvarilí. AIOWAJe paradigma pravog mađarskog autizma i suicidalnosti. AIOWAje svet za sebe. A, ođričući se svaké ideologije - naročito vulgarne dnevnopolitizovanosti - ona se svakako odrekla angažovanosti, bar one kojoj smo se od Piscatora id Brechta učili. Njihova umetnost je - naravno ne samo zbog salonskog larpurlatizma - priznala da je nemoćna, da postoji samo sebe radi, ali se moa u isto vreme i odrekla, hermetizujud se u svoje sopstveno »ludilo« u svoju sopstvenu »holest«, stavljajud ih naspram »ludila« i »bolesti« spoljnjeg