Bitef

sveta. Pa, pozorište je kugal Koliko puta još treba citirati Artauda? AIOWIN teatar svakako je fizički teatar. U dóba miliona pseudodiskursa, milijardi isprepletenih simulacija, u ogromnom simulakrumu, oni govore najrazumljivije - telom. Najsnažnijimjezikom (golim) telom. A ako bas ni zbog čeg drugog, vrednost je njihovog izraza - šok. Šok učmalih osećaja, sada u doba nemoći isprostituisanog jezika. Aiowin je teatar ekspresionistički; i tu su poslušali Artauda - ne obraćaju se intelektu negó čulima. Od »Rose« do »Amnestije« i »Jdemo u boj«, sve su Aiowine predstave iste - estetika đubrišta, prljavštine... krik nad i zbog raspada sveta i besmislenosti Ijudskoga bivstvovanja. »Amnestija« netraži amnestiju od kralja, ni od kakvog establishmenta. Nikome ona vise nije

potrebna. Ona govori o letenju. Leteti se može samo sam. Ona govori o individualnom (auto)amnestiranju. »Idemo u boj« - gde jedan prelepi u zeleno ofarbani mladić očajnički u kavezu poku šava da napravi čudo - aktuelizacija Je (ako nam je aktuelizacija uopšte potrebna) i, naravno, pobuna protivjednog militarističko-edipalno-seksističkog songa, YU verzÿe Tomorrow belongs to me: Idemo u boj. Mi smo partizani. Zaboravi nas mati, mi ćemo ti slavu dati... Jer, oni koji su tu »slavu« iskusili besmislenost kraljevskog amnestiranja, a ako ne smisao onda svakako nužnost individualnog, umetničkog, pozorišnog krika mjbolje shvataju. Taj urlik urna, krik najboljih umova moje generacije kako bi rekao Ginsberg - ponavljam - primarna je poétika svih Aiowinih predstava. ■ Dejan Nebrigić