Bitef

poslavljene 1 990. godine sa studentima i glumcima Malog teatra iz Sankt Peterburga, koji se još zvao Lenjingrad (Liberation, 8. januar 1 991 ). Dodin i njegova trupa Gaudeamus su ponovo stigli do dna poljuljanog carstva i potpaljivali ruševine celog jednog društva, sažetog u svakodnevnom životu nekog kaznenog bataljona Crvene armije. Džinovsko čišćenje nužnika u devetnaest sekvenci, između valcera, pijanki, krađa i mučenja, veliki kabaré sovieticus, gde je Dodin pozvao Kafku, Helzapoppina, BreTa, Beatlese, i Fellinija i gde su se na užetu za sušenje rublja Ijuljali, pored donjeg rublja sumnjive boje, jedan obešeni i jedan koncertni klavir. Toj surovoj vašarskoj igri pokolja Dodin je dao naslov studentske pesme (Gaudeamus - Radujmo se), ali, iako je zasmejavala, njegova predstava je delovaia na srce kao pesma dubokog očajanja. KJausfrofobija je nastavak Gaudeamusa. Ako se može govoriti o nastavku u zemlji koja se u meduvremenu urušila. Vraćajud se uglavnom istoj trupi (dvadeset šest glumaca) i istoj Struktur! sekvenci mjuzik-hola. Lev Dodin i njegova grupa prikazuju manifest haosa posle onoga o poljuljanom carstvu. Iz jedne predstave neke scene namiguju onima u drugoj sceni. Dvojica vojnika iz Gaudeamusa nastavljaju u Klaustrofobiji da proganjaju svog druga Jevrejina, pre nego što ga bace u pakao. Ali nema vise crvene zvezde u predstavi, osim komada mesa samlevenog i namenjenog punjenju pelmenika, testa isto toliko značajnog za rusku nacionalnu kuhinju kao što su krastavci i votka. Klaustrofobija je bêla predstava. Ne samo bêla kao sneg. Béla kao neki balet, kao bêla Rusija, kao klinika iii sala za autopsije, kao prazna stranica. I bêla kao zavese na prozorima udonice 31 9 Pozorišnog instituta u Sankt Peterburgu, gde trupa Malog pozorišta priziva demone Klaustrofobi/e. Svoje dvojnike. Oni ulaze i izlaze kroz prozor kao đavo u Majsforu I Mărgăriţi. Ponekad tako snažno udaraju u zidove iii u pod da crkavaju. Penju se uz stubove, lebde. Pretvaraju se u dva plesača u tamnocrvenim tunikama, u profesorku bernije sado-nimfomanku i u daka neznalicu, u maloumnu devojku i drugu bez noge, u Lenjinov leš I avet njegove žene Naae, u proletera koji sa svojom majkom priprema pelmenike, u les koji kasape muzičkim instrumentima, u crnog lutka, u deset drugih likova, sve samih aveti izvučenih Iz današnje Rusije gde, pod belinom pokrova, tela

trunu. Klaustrofobija ni je, međutim, morbidna predstava. Zivotnost glumaca se snažno opire pesimizmu izlaganja. A delovanjem trupe razlike se ističu izbegavajući uniformnost. Mnoge baletske tačke daju snagu fizičkom utisku preastave, ne nastojeći nikad da izazovu masovni efekat. Vecina glumaca poseduje neuporedivu snagu i lepotu pokreta, svaki od njih ponovo crpi energiju iz grupnin slika, kao da prizor širi krila nad trupom da bi jače obuhvatio pojedince. Prizor reda, mnogo više nego početni balet pri kraju prve trećine predstave, daje Klaustrofobiji pravu okosnicu. Prema romanu Vladimira Sorokina, posvećenom staroj sovjetskoj tradiciji, on je sinergija svih vrednosti trupe: od pojedinačnog rada na realističkim situaciiama i rečima, klizi do vrhunca u horu, gde je svako ostao pri svojoj početnoj ulozi, ali od početne realnosti ništa nije ostalo. Ipak nas ta ne sprečava da jasno shvatimo veliki napredak ruskog čekanja u redu u odnosu na sov etsko, jer su ranije svi želeli istu stvar, a danas svako sanja o nekom različitom proizvodu. Red pred Lenjinovim mauzolejom doživljava svoje poslednje trenutke. Još jedan obiiazak (zabranjeno zaustavijanje) oko prozirnog kovčega pre nego što se leš autóra »Sta da se radi?« probudi da bi se negde izgubio. Nešto kasnije balet, i - evo nas u ludnici usred noćne filozofske rasprave; može li se živeti bez pica? Njet. Nein. Ne. Tako se odvija Klaustrofobija uz fanfare, ples i pesme, od redova do rasprava pijanaca, od knjlževnih referenci do psovki, od kuhinje do ugla ulice, od učionice do skvata, od zagrljaja do tuča, velika metafora, čija težina nestaje zahvaljujući glumcima, i koja će, kad bude uigrana i oslobođena nekoliko suvišnih minuta na početku, zabiistati punim sjajem. Nastala u Francuskoj, po narudžbini D. K. Bobinjija, Klaustrofobija nema možda istu podsticajnu snagu i isti emocionalni naboj kao Gaudeamus. Ipak, nije rečeno da joj je domet manji, jer Dodin nije podlegao iskušenju da režira predstavu »za Zapad«. Potpuno pristupačna ne-ruskoj publici, situacija njegove zemlje hrani njegove slike i njegovo izlaganje. Ogledalo, koje Dodin nudi Rusiji, ima nekoliko lica. Pri kraju vojnici pozdravljaju nacističkim pozdravom i povlače za sobom gomilu svedenu na stoku. Odmah zatim cela trupa se okupija da bi gledaocima pružila veliki nemi koncert. Najzad se začuje zvono sa crkve, okupija vernike u poslednjoj slid alegoričnih