Bitef

boia. Svaki put, međutim, neki refren, neki pokret, neki pad ili osmeh sprečavaju poklopac smisla da pokrije síiké. Klaustrofobija je predstava na kojoj bővek odahne. ■ Liberation, 20. januar 1 994. Réne Solis.

VRATA SLOBODE U dvoristu Malog teatra, Rubinštajnova 1 8, na dva koraka od Nevskog prospekta, gomile starog gvožđa - cevi centralnog grejanja i drugi neidentifikovani predmeti - mrznu na zimi. Ovde, kao i u mnogim drugim dvorištima Sankt Peterburga, bivšeg Lenjingrada ( i sami Rusi još greše u nazivu) ovaj divlji otpad kao da svedoči o nezgodnoj prošlosti, koja ne može niti hoće da se odbaci, zbog zamora - ima ga mnogo - i straha od neizvesne sutrašnjice... Fasada je koketna, s početka veka: pozorište je podigao mecena za jednu glumicu. Od 1 983. godine Lev Dodin upravlja Malim teatrom, osnovanim 1944. godine. Njegova crvena kancelarija skoro je nenameštena: kanabe, sto i dve fotografije na zidu: jedna Saharova, druga Abramova, romanopisca čija je Hronika Pekašlna (sibirsko selo) 1 985. godine nadahnula Dodinovu predstavu Braća I sesfre, sagu od osam časova, koja je razbila tabue, otkrila sovjetskoj publici deo njegove prošlosti i doživela trijumf na Jesenjem festivalu u Parizu 1 988. godine. Bele zavese na prozorima Dodinove kancelarije nabrane su po italijanski. Iste su i u dekoru Klaustrofobije. Glumei probaju te veberi uoči Božića, sutradan po izborima, koji su označlli uspon čoveka čije je ime na svim usnama kao pretnia: Žirinovski. Siroki prozori, vrata, baletska šipka za vežbanje: prostor za Klaustrofobiju je verna kopija, obojena belo kao sneg i san, sale za probe u Pozorišnom institutu, gde Lev Dodin predaje već dvadeset godina i obrazuje svoje glumce sutrašnjice: kvalitet glume i uigranost trupe - pedesetak glumaca snaga su Malog pozorišta. Sa svojim mladim glumcima Lev Dodin je 1 990. godine postavio Gaudeamus. Bila je to predstava - manifest perestrojke, humora, neumoljive surovosti, mlade i nevidene energije: svakodnevni život bataljona Crvene armije u devetnaest slika, prema romanu Sergeja Kaledina Kegla. Dom kulture u Bobinjiju

prihvatio ju je i obezbedio joj međunarodni ugled. Potom je Malom teatru naručio Klaustrofobiju , delo svakako iste vrednosti. Tu se peva, tu se igra, tu se glumi, u dívnom horu, duetima ili solo, u neobibnoj, stvarnosti današnje rasparčane Rusije. Tu je i Staljin, balsamovani Lenjin, Gaudi, čas bernije, spravljanje raviolija. Klódéi i Roden, predsednik kolhoza na izdisaju, übice, usamljenici, dirigent bez ruke, gluvi kompozitor, obiban narod u redu pred prodavnicom. Mnoštvo likova siobodno inspirisanih savremenih ruskim piscima (Njekrasov, Jerofejev, Sorokin, Vojnovib, Ulicka). Crne brade, iskričavog pogleda, Lev Dodin zrači očiglednom energijom. Roden u Sibiru, počinje u Pozorištu za decu u Lenjingradu, gradu u kome je uvekživeo. Odrastao e s ruskim pozorišnim sistemom, a protiv njega. Ma i teatar je upravo postao nacionalno pozorište. Njegov profesor je bivši učenik Stanislavskog, nijeto mala stvar. U Pozorišnom institutu danas ima poseban status, njegova nastava sledi sopstvenu hijerarhiju, nezavisno od drugih. Povodom raz v bijene konstrukcije Klaustrofobije oštro odgovara: »Cesto smo radili, naročito s Abramovim, na velikoj savremenoj prozi. Citajubi novija delà, a čitam ih mnogo, našao sam, kad je obdaren pisac, ovde isečak iz života, tamo zanimljiv pogled, aii mi nijedno nije probudilo želju da ga potpuno ostvarim. Zakijučio sam da se u vreme Gorbačova, kad se oplsivalo društvo, govorilo nešto dosta monolltno. Protekio je suviše mato vremena da bi se javilo epsko delo. Danas pisci daju neposrednu sliku stvarnosti. To nije cilj našeg pozorišta. Za nas je u pitanju građenje autonomnog delà na toj fragmentarnoj stvarnosti. Kad pukne cir, proces zaceljenja (ako hoćemo da budemo optimişti, jer se rana može i u gangrenu pretvoriti ) još se ne vidi. Gnoj prvi ističe, oprostite mi ovo poređenje: Klaustrofobija je dakie paradoksalan naslov. Juče smo imali utisak da je čak i Gutljaj slobode, naslov divnog komada o dekabristima, apsolutna sreba. Odnedavno smo morali sami sebi priznati da je gutljaj slobode bio odličan, aii da talas slobode daje neočekivane efekte, jer otkriva Ijudsko bice sa svim dobrom i zlom, kője nosi u sebi. U društvu u kome već godinama neko drugi misii umesto vas, odlučuje umesto vas, pojedinačna odgovornost postaje nesavladiv teret. Klaustrofobija, strah od zatvaranja, uvek je bila karakteristična za ogromnu Rusiju, gde se moglo putovati tri dana ne stigavši