Bitef

bi mladi student! glume okupljeni za Gaudeamus obrazovali pravu trupu.« Dva slavna glumea iz umetničkog pozorišta u Moskvi, Anastasja Vertinska i Ajeksandar Kaljagin u Nanteru režiraće treće činove Cehovljevih komada Uika Vanja, Tri sesfre i Višnjik :, s francuskim glumcima (od 7. marta do 8. aprila). »Ruske pozorišne sezone u Francuskoj nisu od juče«, napominje Patrick Sommier. »Uvek ih je bilo. Francuska komedija je 1954. godine snimala u Malom teatru, koji se tada zvao Mihajlovsko pozorište, a francuska trupa je postojala u Sankt Peterburgu sve do 1914. godine. Treba obnoviti taj most između Pariza, Sankt Peterburga i Moskve. Francuzi uživaju takvu naklonost da bi trebalo ponovo otvoriti jedan dramski centar u Moskvi da bi se predstavljalo naše pozorište«. Zanimljiva ideja, kojoj će možda ova ruska sezona poslužiti kao odskočna daska. ■ Le Figaro, 6. Januar 1 994. C. J.

RUSIJA POD SKALPELOM Dok situacija u Rusiji postaje ovih dana još vrtoglavija i haotičnija, umetnici ruskih pozorišta imaju običaj da kažu kako su »Vesti« na televiziji šekspirovskije od svega što bi oni mogli prikazati. Ako se tamo ovih poslednjih godina razvilo pozorište love i seksa, ostaje ipakvažno mesto i prava potražnja za pozorištejn umetničkim, misaonim, pozorištem otpora. Citavu lepezu različitih tendeneija ruskog savremenog pozorišta prikazuje Ruska sezona na scenama u Parizu i okolini tokom ovih nekoliko meseci. Polazed od improvizacija zasnovanih na njihovom životu u Rusiji Borisa Jeljcina, studenţi glume Malog teatra pod rukovodstvom Leva Dodina, izgradili su spektalcl-reviju, sadnjenu od desetak skečeva baleta. Tu je Übikvista, novi tip »junaka« sposobnog da se prilagodi svim razočarenjima, svim situaciiama, »junak našeg doba«. Tu je Zina, invalid, sama i bedna, koju prosjaci teraju iz erkve. Vidimo i legiju ljudi u redu, danas kao juče, samo sa još manje verovatnoće da će nešto kupiti. Tu je i rea pred Lenjinovim mauzolejom i Lenjinova avet, koja sanja o phstojnom grobu. Pa onaj Rus koji, najzad, pozdravlja nacistički. I, na kraju, nemi

orkestar s glumcima, koji vise nisu u stanju da se izraze, u nekakvom uglednom koncentracionom logoru. Prikazana situacija je erna, popul drušlvene i politieke. Obeležena je bedom, samouništenjem, dehumanizacijom, ludilom, alkoholizmom i nasiljem. Međutim, ono što je u predstavi upečatljivo Io je neverovatna energija mladlh glumaca, savršenstvo njihovih pokreta do poslednjeg gesta. Sve znaju: mimiku, ples, pevanje, govor, održavanje ravnoteže kao u cirkusu. Njihova predstava ispunjena je energijom hitnosti, ali ne i mračnim besom, kako bi se to očekivalo. Scenografija je puna svetlosti. Predstavlja potpuno belu prostoriju, pozorišnu salu ili laboratoriju, u kojoj se analiziraju situacije oštricom britkog skalpela. U protivrečnosti formalnog savršenstva i sadržaja ima nečeg neobičnog, oniričnog. Ako mu je prednost izbegavanje bilo kakvog anegdotskog reaiizma, ipak ostavlja gledaoca na ivici emocije. Daleko od toga da bude lak spektakl »za Zapad«, ovaj veoma dobro obavljen posao ponekad ima svoje granice i teškoće laboratorijskog pozorišta. Lev Dodin, reditelj Malog teatra iz Sankt Peterburga, amblemska ličnost ruskog pozorišta, predstavfja pet predstava u Bobinjiju i EvropaOdeonu. Rođen je u Sibiru četrdesetih godina, ali od detinjstva živi u Lenjingradu, koji je sad Sankt Peterburg. Imao je sreću da ga obrazuje Dubrovin, učenik Mejerholaa, potom Boris Zorn, učenik Stanislavskog. Od 1 983. godine rukovodi Malim dramatičeskim pozorištem, jednim od najblistavijih pozorišta savremene Rusije. Pozorišna škola Malog teatra smatra se danas jednom od najvažnijih u svetu. Klaustrofobija ne pocivá ni na kakvom tekstu. Možete li nam reci kako je konkretno nastala ova predstava? Lev Dodin; »Može se reći da je orva etapa predstave još iz 1992. godine, (cad smo igrali Gaudeamus u Bobinjiju. Po povratku, trazio sam od svojih učenika rad na improvizaciji na osnovu njihovih utisaka iz Francuske. Potom nam je Bobinji naručio jednu predstavu o Rusiji Borisa Jeljcina. Onda smo nastavili rad prated sopstvenu biograflju. Svaki put kad bismo napustili Sankt Peterburg - što se često dešavalo, pošto je Gaudeamus mnogo putovao - po povratku nam je privladlo pažnju ono što se promenilo u našem viđenju ili u stvarnosti. Vecina učenika - glumaca škole Malog teatra stanuje vrlo daleko od Sankt Peterburga i stoga su imali mnoga iskustva