Bitef

odiazaka i povrataka. Mnogo smo radili na tim utiscima i tokom dve godine sakupili smo ovu raznoliku građu. Nismo govorili o probama i nismo bili sigurni da hoćemo od toga da pravimo predstavu. Za nas je to, pre svega, bio istraživački rad, analiza, koju smo pravili prvenstveno za nas same kao ljudska bića, pozorišne umetnike. Ovog leta nismo otišli na odmor i rešili smo da pokušamo da nađemo neku adekvatnu formu. Mnogo smo saželi, isekli, eliminisali, dok se nije pojavila nevidljiva nit i povezala najsnažnije delove. »Mutili smo mleko dok nije postalo maslac«. Sadržaj KJaustrofoblje je haotičan i cm, ali forma Dredstave je svetia, skoro ulizana. Otkuda ta j contrast? Lev Dodin: »Bilo šta da zeii da izrazi, čini mi se, na umetniku je pre svega traženje nekakvog formalnog savršenstva. Svaki vid života, čak i najcrnji, ima sopstvenu lepotu. U ovoj predstavi to traženje lepote mi je izgledalo bitno, kao da je estetsko istraživanje u umetnosti jedina stvar koja se može suprotstaviti mraku, jedina koja bi mogla da izrodi nadu. Da smo zadržali sirovu realističku formu za teme kője obrađujemo, sve bi bilo anegdotski i nerazumljivo onima koji ne doživljavaju ono isto što i mi. U svakom skeču, u svemu što hoćemo da kažemo, mnogo smo radili da bismo pronašli bitne vidove, korene svaké pojave, tako da bude vidljivo ono opšte te da gledalac može da ga poveže sa sopstvenom pričom. To je bio smisao tog rada. Hteli smo da vidovi našeg društva kője prikazujemo izgledaju »čudni« u brehtovskom smislu. Trebalo je, dakle, naći novu formu, koja »izrasta« iz same stvarnosti, ali već pripada nekoj drugoj stvarnosti, pozorišnoj.« Na sceni zaista prikazujete zagušljiv svet. Kako živite u Sankt Peterburgu? Kakve su vam misii? Lev Dodin: »To pitanje sebi postavljam svakodnevno... Pozorište je táj prozor, jer dozvoljava da se ne ćuti i pruža mogućnost srećom i neka to i potraje: - da se u našem Malom teatru izrazimo iz aubine svog bića. Omogućava nam da se ne prilagođavamo I da ostanemo verni sebi. I mali smo sreću da sačuvamo Ijubav, toplinu pravih Ijudskih odnosa, veru.« U Parizu režirate ng sceni Pozorišta Odeon Cehovljev Višnjik. Sta vas je navelo da táj komád postavite danas? Lev Dodin: Naše vreme je obeleženo nedostatkom autóra. Događaji su suvise brojni, suviše brzi da bi se mogli analizirati sa disiancom. Naš svakodnevni

život se menja iz dana u dan i vrio je teško studiozno prikazati kretanje. Ima trenutno velikih talenata koji i dalje pišu. Misiim na Petruševsku, ali ona vise odražava prethodni period. Ima i vrlo lepih tekstova Ljudmile Ulicke, koje, uostalom, koristim u Klaustrofobiji. Ali ta proza ne može da prenese pozorištu svoj slobodni dah. Nema pravih pozorišnih komada, verovatno zato što pozorišna umetnost zahteva vécu distancu. Zato postoji težnja da se »lečimo« Cehovim. To je veliko prečišćavajuće pozorište, uvek novo. A onda u Visnjlku zaista nalazimo sebe. Kao Ljubov i Gajev, živimo uz raspad jednog dóba. Kao i oni, i mi se bavimo delatnošću savršeno nepotrebnom našem dobu. Veoma živo osećamo čehovljevske likove. Ta predstava će biti, bar to želim, vrlo živa. И Revolution, 3. februar 1 994. Sylvaine Gresh

VISOKA SKOLA OTUĐENOSTI Klaustrofobija je kolaž sačinjen od tekstova savremenih ruskih autóra: Vladimira Sorokina, Venedikta Jerofejeva, Ljudmile Ulickaje i Marka Karitonova. Lev Dodin, redite! j i pozorišni pedagog međunarodnog renomea - 1 996. godine će za Salzburški festival postaviti na scenu Eleldru Richarda Straussa - ovu predstavu je uradio zajedno sa svojim studentima sa Peterburške pozorišne akademije, po nalogu teatra MC 93, Bobinji/Pariz, koja je početkom godine predstavljena u Francuskoj. Ovaj najnoviji Dodinov rad je koreografsko-pozorišna akcija na terne slobodnih asocijacija aktuelnog trenutka, obračun s prelaznom epohom koja je započela propalim starokomuničkim pučem i koja i do danas traje. Dodinovi ucenici su pri tom imali mogućnost da se oslone na svoja individualna iskustva stečena prilikom mnogih gostovanja po zapadnim zemljama, kada se zatvoreni prostor za njih po prvi eut otvorio. Predstava ima snazan improvizatorski carakter, a koncentrisana je i ukroćena jakom voljom za forrnom. Koncentrisana, ali ne i kastrirana - u tome i jeste njen jedinstven kvalitet. Neizbežne nejasnoće, koje svaki obračun s neposrednom sadašnjošću nosi sa sobom, nestaju u perfekciji estetske forme. Dodinova forma je muzikalna - naizmeničnost sporog i brzog, glasnog