Bitef

je neprestaní niz Ijubavnih izdaja i prevara, ali i posesivnosti. Zato Oberon za tvrdoglavo odbijanje kažnjava Titaniju ostvarivanjem njenih najbestijalnijih erotičnih snova. Iz strasti koja se pretvorila u neprijateljstvo i osvetu, Oberon na Titaniji pokazuje da se strast rada u "dubinama" i "visinama" animalnog, da je zaljubljenost isključivi plod iluzionističkih zabluda, a baš tim zabludama se sve što leží i hoda u ovoj šumi strasnih prividenja, do kraja i bez zadrške predaje. U Snu postaje vise nego jasno da je san stvarniji od stvarnosti. I kao što se Calderon de la Barca u svojoj drami Život je san pita "šta je uopšte život", tako se Šekspir u Snu pita šta je to ljubav. Obojica nude odgovor u naslovu. Život je "bes" i "isprazna nada", nepostojana šenka i privid/i najveóe dobro je ništavno/jer ceo život je samo san/a i snovi su samo san - spoznaje Sigismund. A šta je ljubav na ovom, kao san prolaznom svetu do samo najveéa od švih varki, bes i razvrat, saznaju u noci bez sna Šekspirovi Ijubavnici sa vilinskom kraljicom na čelu; oni pokušavaju da

još jedanput obmanu sebe tako što svoja iskustva shvataju kao čudan san kóji su u toj noci svi zajedno sanjali. Ljubav je "šenka koja baulja, prolazna kao san, kratka kao munja u mračnoj noci", a uprkos tome, opipljiva i omamljujuée stvarna. Stvarna, а Ірак "sazdana od snova" jesu i tela željna dodira i varljive "Ijubavi". Iluzija kóju dočaravaju Oberon i Puk je slepá i gola sila strasti, trenutna omamljenost u kojoj drhti telo i poludi srce. Za tu iluziju je najčešée dovoljan samo izvestan miris kože ili neki naročit sjaj u očima. Šekspirov "San govori o iluziji i razočaranju u ljubav", a iluzija o tragičnoj i večnoj Ijubavi stavljena je pod sumnju. Zajedno sa Scarpettom, Šekspir u Snu zaključuje da je "iluziju mogućno onemogućiti ako je uzdigneš do vrhunca - do tačke u kojoj ce se stvarnost sama otkriti kao iluzija".

v : Л. . . ,v