Bitef

CZKD, Belgrade - Yugoslavia Smert Uroša Petago 2001

SMERT UROŠA PETAGO 2001 Stefan Stefanović, i domaća (originalna) istorijska drama (odlomci) Suvremeno govoreći, ovo je razdobije vreme CVETOVA MLADOSTI, mladosti koja "jedanput same dolazi, a za kratko traje!” Ovde: nekoliko leta jedino; mladost originate srpske istorijske dramaturgije. I prilično plodna, Sedam igara, četvorice pisaca. Sem jednoga od njih, zrelijeg i velikog lutalice - Sime Milutinovića, ostali - Stefan Stefanovic, Lazar Lazarević i Jovan Sterija Popović, mladići su kad se javljaju kao dramatičari; prvi nema ni 20 godina, druga dvojica - tek neku vise od njega. Njih trojica cine posebnu, i zanimljivu, grupu, grupu Peštanaca da tako kažemo. Stefanović i Lazarević još su i đaci Safari kove gimnazije, a Steriji ipak ne smeta da uđe u krug sa njima, jer ima i jedan deo formalnih isprava, i mnogo više stvarnih razloga: crta zajedničkih. Ti njihovi boravci, duži, u jednoj, odnosno - drugoj sredini, ili i u obema, dovodili su ih u okrilje manje-više istog nivoa i iste klime srpske kulturne i književne aktivnosti. Fizionomija ta još na prvi pogled zrači iz činjenice da se srpska knjiga uglavnom štampa u Budimu i da dvadesetih godina “mnogi od građana” novosadskih "imaju od svake... po primerak”. Zatim, i možda je još bitnijeg značaja, Letopis, koji je pokrenut u Atini Serpskoj, i koji odmah preuzima Matica u Pešti. Novi Sad, s druge strane, ima Šafarika, Magaračevića, Vidakovića i Mojseja Ignjatovića. Kroz Peštu i Budim prolazili su mnogi znameniti Srbi. Tamo je, pored ostalih, živeo i Mihailo Vitković, koji je dao Srbima nekoliko svojih tvorevinai prevoda. Najznačajniji mu je Spornen Milice, jedna gesnersko-elojzinsko-verterska priča, jedan mali zbornik sentimentalnih inspiracija, dubljih i doživljenijih. Mađari tad razvijaju svoju nacionalnu literaturu, nauku i umetnost, prevode najveće svetske pesnike, starije i novije, a srpski živalj osniva svoju Maticu, da i tako afirmiše svoje narodno i kulturno buđenje, koje se povremeno ispoljavalo i prethodnih decenija, Nemačko pozorište ima baš sredinom dvadesetih godina na repertoaru Šekspira, Lesinga, Šilera, Getea, Kalderona i Kocebua; oni su na programu - bez sumnje - i ranije i posle, jer prvu trojicu nose čak i u Zagreb razne putujuće družine, i upravo - uglavnom u ovom našem razdoblju, odnosno - od 1826. do 1832. Pored Novosađana Stefanovića, Rajića I Lazarevića, i Vrščanina Sterije, onih godina su u Pešti I Jovan Hadžić, Teodor Pavlović i Konstantin Pejičić. Smrt Uroša Petog Stefana Stefanovića prikazali su novosadski diletanti, pod upravom Atanasija Nikolića, tri puta u septembru i oktobru, 1825. godine. Štampana je tek 1840. Letopis je 1827. godine pominje kao nazvanu Uroš, drugi carserpski. Danas nismo u moguenosti da rešimo pouzdano tu malu, i beznačajnu uostalom, zagonetnost naslova. Stefanovic je pisao jos i tragediju Stefan Dečanski, ali od nje koliko se zna, nije ništa ostalo. Tragičnu viziju stanja u srpskoj državi cine I pomerena ravnoteža snaga, i ćorsokak oprečnosti. I to što Uroš može reći Vukašinu.“Od danas si mi brat!”, i što će ovaj ponoviti Arsojeviću, I upravo što sve to ima u sebi gvozdenosti, što izvire iz potke tla, što je "akter koji nije sa ovoga sveta” ali je njegova sudbina i misija, što se ne hvata rukom i ne vidi okom ali i jedno i drugo -