Bitef

duhom, što ima veličine i kazuje koliko smo veći od sebe i koliko manji, što je zaćaranost i kolizija koje donose prezglobljavanje osnova, i što je potreba ljudi da se “svagda... nastradaju pre nego к sebi dođu", Stefanović je tragičar, poreklom. Šlegelova razmatranja “tragične dispozicije" i “tragičnog stanja duše" i karakteristična su za psihu novosenzibilnog tragizma, i ona se mogu u ćelini primeniti na Stefanovićevo osećanje i shvatanje tragičnoga. Odhosno, Smrt Uroša Petog pripadâ toj iracionalizovanoj tragici oformljivanoj negdeod pojave sentimentalizma do ; ' francuske romantike Ernanija, u kojoj su ü temeljima prošireni osećajni i filozofski registri. Kada je tragično sinonim življenju, i kada su tuga i patnja primarna manifestacija života, drami su sporedne krivica i gradacija, i nevažna joj je kazna. Tragičnoj ■■■. ličnosti tad ne trebaju stepenice stradnja. Jer je tragedija tada ravna t krivudava via dolorosa, ne tragedija katastrofe, nego rezi- ,i gnacije, “tragedija raspJeta", odnosno - “svršetak sukoba” - kao sto je jednom rečeno. Ppzprjè kojim se otvara Smrt Uroša Petog na prvi je pogled kiasična seen a stare srpske dramaturgije između zlog pomoćnika i vladara; prvi je omaiovažen, odbačen, njegova je usluga nepotrebna, jer je nemoóan da je učini; zatim dolazi njegovo strmoglavljivanje u dokaz vernosti do spremnosti da žrtvuje i svoj život pri ispunjavanju naioga; treéi dep postupka jeste oseéanje pomaganog da mu je pomoónik opet onaj koji je bio, i vladarevo zanosnö snivanje o sutrašnjem. Ali, kad prizor, koji je inaëe neuobičajeno plasiran; na sam početak, pročitamo ponovno pošto prođemo dramu, prvi utisak se gubi; to vise nije ono što se činilo da jeste, ili jeste samo formalno, oblikom. Kao da je Stefanovió hteo da se öitaocu podmehne, i da mu tako pokaže svoju ironičku koncepciju života. Jer, osnovni pojmovi koji grade polazište i stav dobijaju sad sasvim drugu rezonanciju, izvrću se u ironiju, Vukašin se uzalud mislio oslqniti na mac, uludo se zanosio time da mu predstoji “poslednja” prepona i iza nje mirovanje, da će mu kruna ostvariti nade i planove, da je u Arsojevióu imao vernog slugu i prijatelja. i srdari su bill “došli na ovo veliko glumište budala” kad su kao i Mrnjavčević očekivaii “željno zoru sutrašnjeg dana" - sabor, da vide "коте će strašni sudija sa zorom svanuti, njima ili tebi (njemu)”. Osetimo svu lepotu ove ironije tek kad njen točak završi obrtaje u suprotnom smeru, A ona je Stefanovićevo shvatanje sveta, njegov filozofski instinkt i umetnički doživijaj, srastao s njim u tolikom stepenu da je bezmalo svaki važniji trenutak od dizanja zavese do njenog poslednjeg padanja primer najkarakterističniji za razmatranje u tom pravcu, Ako od nas traži usredsređenost kakvu ište pokušaj da istovremeno okrećemo jednu ruku u jednom a drugu u drugom pravcu, i pri torn možemo da napravimo samo poluluk, pruža

nam I zadovoijstvo kada otkrijemo ironičku osovinu, koja i danas svedoči umetnosti da je bilo и nas i nekad. Spored je što se pri tom ostaje u neizvesnosti da li su takve scene gradene prevashodno po Šekspiru ili Šileru, jer tu ni između tih velikana nema nekih uočljivih razlika, i jer je sasvim jasno da je Stefanović njihov učenik. S druge strane, više nego slutimo da je • 'ovaj negovao svoj stav prema životu i na učenjima nemačke romantike o ironiji, koja sam sobom duguje mnogo svojim "pretčastvenicima’'. Pitanje je složeno, i svako dalje preciziranje uticaja jednih ili drugih vodi neminovno nestabilnim tvrdenjima, a.ona uvek moraju biti takva kad se radi о fenomenu koji ima svoju predistoriju i koji je dopao pesniku kao njegovo disanje. U takvim slučajevima, možemo postaviti u vidokrug samo ono što je sretni sticaj okolnosti da se određena interpretacija javi ili usvoji. Akd nema tekstualnih opravdanja da se govori о providnim pozajmicama, геб je onečemu što je usvojeno kao svoje. Da završimo: scenske realizacije, igre privida, konkretna i prizorom omeđena ironija življenja i zbivanja, zanatski je naučena u dvojice zastavnika “romantičke" dramaturgije; proširivanje ironije na život u celini, i kao takav, došao je sa vrela nemačke romantike Šlegelova kruga. Potpomognuto Hamletom, možda. Ko zna koja su znanja kojim prethodila? Inače, I odnos Smrti Uroša Petog prema Šileru i Šekspiru uopšte uzevši, pitanje je za sebe, i vrlo zanimljivo. Tim više, što smo i ranije pratili srpske dodire sa ovim dramatičarima u prevod nom istorijskom kazališnom delu, i što su oni dodiri I Stefanović u njima različito tumafieni dosad. Okolnosti u kojima se mladi Novosađanin intelektualno i litararno formirao opravdavaju pretpostavku o njegovom dramaturškom đakovanju u imenovanih pesnika; malopre smo istakli nešto tamo naučeno. Predstoji da relacije učenik-učitelji ovidelimo u potpunosti, i ne samo pojmovima liči, podseća, oseća se i si. Posao je zamašan, i složen sam po sebi, i utoliko više reč je о Stefanoviću koji traži da se proučava, svestrano, ali i drukčije nego njegovi suvremenici. Smrt Uroša Petog začarano je zdanje odjeka i šumova - otud, i dovoljno je uhvatiti samo neke od njih pa da njihov rezonator pokaže svoje obime. I pored sveg nastojanja da upoznaju čoveka i proniknu u njegovu tajnu, da odgovore sami sebi na pitanje šta je to Ijudska priroda, racionalizam i senzibilitet 18. veka uspeli su samo da načnu psihološku analizu, da postave izvesne psihičke zakonitosti sa jednoga ill drugoga stanovišta. Punija analiza karaktera mogla je da se rodi tek pošto se ižive krajnosti osećanja i razuma, pošto se izvrši njihovo prožimanje koje će doći znatno kasnije. U srpskoj knjizi prve polovine devetnaestog veka psihologija se pominje katkad pod imenom psihologika, i taj termin treba usvojiti kao reč najadekvatniju za ondašnji stepen poznavanja psihičkih