Bitef

pokreta u čoveku, i za razliku od onoga što je posle toga psihologija. Odnosno, da kažemo da bi trebalo u našoj istoriji književnosti ne ponavljati zaključke ô nemotivisanosti, psihoioškom bledilu, plitkosti, jednostranosti i crno-beloj tehnici lika u starijoj našoj literaturi, tj. ovoj о kojoj govorimo. Ne ponavljati ih, jer su fraze izandale od upotrebe, i jer samo na prvi pogled prenose stvarno stanje stvari, a u suštini - govore i о predrasudama ispitivača: о njihovom traženju suptilnije analize, psihološke studije, složenije psihe, i sa vise preseka tamo i onda gde je kad je nije moglo biti. Zato bi, smatramo, trebalo u rasudivanja о onovremenim literarnim ostvarenjima uvesti stanovište psihologističkog tretmana ličnosti, koje binas osposobilo da se “vratimo” unazad, da zaista shvatimo ono što su bivši stvorili. Jer su se dotle bili digli. Kad, na primer, za Stefanovićeve likove kažemo da su psihologički razvijani i izraženi, misliti moramo na ondašnje polaženje od izvesne teorijske gotovosti čoveka, koje u anatomskom raščlanjavanju njegove unutrasnjosti ne trail da se ide ka nijansama i finesama, nego logizira, uiančava saznanja pobrana iz kratkih пайка о duši čovečeskoj i о človeku. To jest, o pojmljenju kompleksnosti unutarnjeg sveta čovekovog bilo se stiglo do otkrivanja suprotnosti izmedu osnovnih kategorija: srce-razum, dobro-zlo, itd. Poleznaja razmišlenija... Jevstahije ot Arsić, na primer, tumafie “vnutreni razdor”, “dva čeloveka” "dve protivne su nosti" u nama kao rezultat sukoba naše razumne časti i strasti. Čovek se još jednosmerno gledao, jedinstven i postojan u jednom od polova, i na čijoj traci ne mole biti nedoslednosti i protivrečnosti. Moguć je samo kvalitativan prelaz.- odjednom, nagao, brz, pa i iz krajnosti u krajnost, - jer se verovalo, s jedne strane - u urodenu dobrotu ljudsku i njeno kvarenje društvenim životom, s druge - u urođeno zlo. Psihologija пеке ličnosti, u Stefanovića i u onovremenoj našoj drami i inače, doima se kao presađivanje pravila, ilustracija načela, kao skup maksima, razlaganje unutarnje sofistike i demagogije, i kazivanje svojih komponenata. Pretpostavljeno, odnosno - saznano iz literature uopšte.igra u tim analizama, i samoanalizama, neobično važnu ulogu, i ako ga ne osetimo vrtećemo se i dalje u formulacijama о nemotivisanim obrtima, iznenadnim preobražajima i si. I pored sve svoje neveštine i mla-

dosti, ova naša dramaturgija vaja likove konsekventno svojoj psihologici, koja - to moramo naglasiti - ne prenebregava osnove dramskog lika: unutarnje i spoljne pokrete, šta i kako čovek misli i oseća i šta i kako radi. Kada u svemu tome postoji izvesna zakonitost i logika, onda je i objašnjenost tu; ne zaboravimo vreme о kojem govorimo. Najzad, šta stoji iza govorljivosti u Stefanovića, jednoličnosti i opširnosti njegovog dijaloga i monologa, iza njegove parafraze i tzv. tirade? Kako shvatiti i njegove delirije senzibiliteta, kojima je odgovarala vise reč nego akt? Odnosno, ima li sve to negde kakvu osnovanost? Naravno, ima, Naš Novosađanin nije morao èitati Didroa, ali je delovanje njegovih teorlja mogao osećati na svakotn koraku. A francuski teoretičar građanske literature razumevao je i te kako Ricardsonova stilska razvlačenja i detalj u njima; objasnio ih je: pisani su “za mirnoga i osamljenoga čoveka”, "koji voli da stanuje u senci kakvog povučenog pribežišta i da se korisno raznežava u tišini”. Drugim rečima, određena psihička konstitucija i dispozicija traže i stvaraju i određenu literaturu. Ni to ne treba gubiti iz vida kad se govori о Stefanoviću i njegovim suvremenicima. Razume se, takav dialog ili monolog u drami nije suštastveno dramski. Izgubi se, izbledi vrlo često, prvome - replička vrednost, drugome - jezgrovitost i funkcionalnost. Ali, kada je tako tako je, i na nama ostaje samo da mu pronađemo teorijsko opravdanje. Ako smo u mogućnosti. Stefanović je bio “proieće novi ponjatija”, i njih je u znatnom broju prosuto duž radnje. Ona su, bez sumnje, uz kontrast i uticaj koji ličnosti vrše jedna na drugu kazanim mislima i osećanjima, kvaliteti, i ne za potcenjivanje. Ne možemo isto tako reći da monolozi Vukašinovi i Uroševi nisu dobro plasirani i da nemaju svrhe. Izvučemo li iz njih esencijalno, - koje se jedino pamti, i koje i deluje na gledaoca, jer se "svita Demostenova” zaboravlja još dok defiluje, - imamo monologe dramske: unutarnju raspravu