Bitef

daprodirući zanos scenske radnje. Izgleda da pozorište iz magie pristaje uz пеки novu, realnu obalu. (Svojevremeno su se vodile žustre rasprave о "realizmu bez obala" R. Garodija; s istim uspehom može da se govoriti i о bezobalju formalizma). U najnovijoj verziji predstave (u prethodnoj su učestvovali nemački glumci) ono izlazi u prvi plan i dostiže visok stepen lične obuzetosti. Slava Saši Sokolovu, njegova mitologema “škola za budale" kao da je nastala da bi danas pomogla pozorištu "da nađe svoj put". Nema simuliranja: rediteljska kultura je realno visoka, i Mona Liza koja se uvodi izvan "školskih" zidina je časna sličica kojoj mogu da se nacrtaju brkovi, Veza sa Felinijevim Amarkordom je očigledna i vrlo problematična: u našem slučaju nema nostalgičnog sentimenta, dramska radnja je produžena, aktuelno je sad, danas i ovde. Ali, to je i Amarkord. Svaki lik ima svoj obris: polifonija pokreta, koji ponekad groteskno zamuckuju, stvara fantastičan slikovit niz koji, takode, ponekad izbija u prvi plan radnje - poput viteškog turnira akrobatskih "etida" ili strašne jurnjave vatrene veštice koju je S, Smirnova vrlo izražajno ovaplotila... Glumci otimaju od proze i pretvaraju u poeziju realnost, utučenu i zaparloženu u našem komunističkom pamćenju, koja od detinjstva otuđuje telo od duše. Dmitrij Vorobjov i Aleksandar Mašanov, koji glume jednu ličnost, za publiku postaju Vergilije, vodič u ovoj svojevrsnoj Božanskoj Komediji. Nema "éaskanja” sa publikom. To je polifonijski monolog okrenut sebi koji se u nama duboko odražava. Pozorišni "ovde i sad" povezani su sa apstrahovanim “tamo i tada". Glumački zanos, ponesenost izrazite individualnosti i otuđenost pozorišta senki sklonih ćudljivim transformacijama je ono šta u Školi za budale pokazuje glumačka bratija. Savle Petrovié, koji sedi "na drugoj obali", ali koji se tako jasno čuje (“Umro sam, do davola, i bas sam besan,..' 1 ) je kulminacija predstave, Denis Širko je postiže lakonskim sredstvima, biva prodorno i slikovito, doista dostojno “Božanske komedije", Radnja slaže obrte - i dobija slobodu lebdenja. Japanski stihovi, koje je “Mašanovljev Saša" namerno bezizražajno izrecitovao, a koji s neočekivanom snagom zvuče kod "Vike Rotanove" - i jeste trenutak lebdenja, potpunog razovaploćenja koje je pozorište postiglo kad duboki, lirski i filozofski sloj radnje izade na površinu. "Bicikl" ide napred sam, nije potrebno okretati pédalé epizoda-asocijacija.

Nadežda Taržis