Bitef

- a možda uopšte nije bacio i pobegao je pred rečima majke u kupatilo. Tamo ga dostižu razjarene, uporne, osvetoljubiva ponavljanja, molitve, .u stvari anti-molitve majke. To su neka nalazišta - to su ostaci materije novog realizma - nedramskog realizma, litanijskog realizma... To je to, to moram da uzmem od Bernharda, to je to, od čega moram da napra-vim adekvatno pozorište. 22:42 2000-07-12 Sta je u ovom slučaju važno i na Sta da računamo i od Sega da počnemo? I jog hiljade drugih pitanja. Kako da ispliva taj unutrašnji proces? To dopiranje... To übedivanje... Te molitve? I zašto je tako važan za Franza Jozefa taj san? Osim predvidene nepredvidljivosti. Predvidljiva nepredvidljivost. Taj san spakovan, bez efekta... Detinjast - kao da je sakriven u embrionalnosti detinjstva. U embrionalnosti... u nečemu zatvorenom i^nutra... Kao onaj izrezbaren kamen Konrada... Bojim se te neuglednosti, a baš sam taj san izabrao kao otelotvorenje... Taj san za prožimanje, prekoračenje granite izmedu mene i Gambettija... Kao da je mogućna ta dupla osmoza - to čudo - uvođenje dmgog čoveka u prostor svog sna. Ako prođem tu granicu postaću pravim učiteljem Gambettija, uprkosstraha i napada depresije, uprkos napada lošesavesti - u kojima se optužujem za đavolstvo, za bespravno uvlačenje učenika u dubine svoje haotične bolesne subjektivnosti, u dubine kosmosa koji je u suštini stvari Pandorina kutija... A ipakželim da povedem Gambettija u unutrašnjost svog sna - to je ljubavna ideja... U tom snu, bilo je jedno blagosloveno, divno mesto mesto neispunjeno, ali obecavajući čudo, koje bi bilo garancija da ono ipak postoji. Što sa blagoslovenim knjigama... To su, uistinu dela Šopenhauera i stihovi Marije, rnozda i jog nekog drugog, jog nekog voljenog filozofa i jog nekog voljenog pesnika... Ali, u stvari, nisu to bila dela s ovog sveta - gde se sve rada trulo i nikakvo. Jer to su verovatno bila dela koja su ti tvorci mogli da napišu kada su odrali sa sebe sloj gnusnosti i

bespomoćnosti . To su obećavajuća dela, tajna dela, dela pisana u nekoj drugoj dimenziji - kao na nebu - negde gde se naiazimo samo potencijalno i tajno... Te knjige su u tajnosti postale naše vlasništvo - dokopali smo se tih knjiga... Kose dokopao? Aleksandar ili Marija?... Te knjjge su za mene iznenadenje, ja sam ne znam mnogo o tim knjigama... Cak ni Marija do kraja ne zna... Na vest da imamo njene stihove viče: "Lopovi", ali kasnije dolazi zainteresovana. Kao da je u snu mogućna takva dvostrukost, nešto nepoznato i tuđe, savršeno tude, a možda je i moje, to sam ja stvorio, a sada postajem čitalac, začuđeni hodočasnik... I Marija kao da je čula o tim divnim, blagoslovenim delima - tako kao i o mojim. Sećam se snova, u kojima odjednom u svom stanu, ili u svom ateljeu, tj.u ateljeu Rudzkije Cybisowe, u kojem sam studirao, nalazim svoje slike, koje su nekako nestale sećanja, slike naslikane na drugom mestu, možda čak i na tom mestu, u toj stvarnosti u kojoj sam bio übica