Bitef

"Blistava predstava sa najboljim scenama koje su videne u Spaniji poslednjih godina, to je pozorište u punoj njegovoj lepoti i sa jednim od najvažnijih elemenata: uzbudljivošdu." El Periodico "Ako predstava koja traje 7 sati prikuje za sedište, to ved znadi da smo svedoci izuzetnog događaja. (...) Brisanje je doživljaj koji širom otvara vrata za nove scenske ideje, koje unose svež vazduh u aktuelnu bajatu atmosferu." Avui "Dvanaest minuta aplauza i ovacija. Osam puta se dizala zavesa." El Pais "Majstorstvo Kristijana Lupe otkriva se u svoj pozorišnoj alhemiji." Vanguardia KAKO SAČUVAII SPOKOJSTVO U SVETU KOJI JE PODLOZAN RASPADU Übedena sam da poslednja Bernhardova proza bitno nadilazi dostignuda Beketa, znatno je od njegove proze bolja zahvaljujući osećanju nezaštićenosti, neminovnosti i tvrdoće. Od davnina svi se pitaju šta će nam to doći i kako de izgledati. I, konadno, ono je tu, to "Novo". Uistinu, nema od toga neke velike koristi - za sada, takođe ga je težko usvojiti, jer krije u sebi sve. Eto, ponovo se u nemadkom jeziku pojavljuju najveda lepota, pre-

Uopšte ne znamo kako da se odnosimo prema nekome kose u svom pisanju distancira od savremene literature, ne smanjujući tu distanci ni kada odluči da objavi knjigu. Koga on predstavlja, šta hoće, gde tražiti dodirne tadke (i sa čime?), u kakav razgovor se meša taj monolog, šta to ima da kaže i kome? A društvo, ditaoci, javnost, suprotstavljanja, zahtevi, koristi? Kada prestanu pitanja o suštini modernog i tog "Novog", o suštini savremenosti, to, bez sumnje, znači da je nemogućno pročitati spolja, da se ne radi o nekom formalno-književnom eksperimentu, niti o kaligrafskom isprobavanju hrabrosti, ved o radikalizmu koji postoji i dopire do samih granica mogudnosti mišljenja. Koliko te knjige, a nenamerno, opisuju naše vreme razumeće tek bududa pokolenja, kao što su Kafku razumeli tek potomci. Ingeborg Bahman 0 Thomasu Bernhardu, neobjavljeni fragment iz 1969. godine Thomas Bernhard: IZAZOV - MONOLOZI NA MAJORCI "Nikada nisam imao nikakav uzor, niti sam ga želeo. Uveksam hteo da budem samo ja i pisao sam onošto sam sam mislio." 1. Majorka (...) Za rad je, takođe, najvažnija, barem u mom slučaju, jersvi se mi razlikujemo, mogudnost boravka u nekoj zemlji diji se stanovnici služe jezikom koji ne razumem. Tada imam utisak da ljudi stalno govore neke

ciznost, umetnost, dubina i istinitost, nastaju konstelacije koje proizilaze iz duboke nesrede, koje su ključ za suštinu sreće. Reči koje piše Bernhard postaju jasne i razumljive, zrade stravu, postaju blage, kada je to neophodno, pritiskaju nas, skoro da zamračuju svest, da bi još jade skrenule pažnju na obidan strah. To su knjige koje se bave poslednjim stvarima, bedom doveka, ne nepotrebnošću, već uzburkanošdu koja nas sve okružuje. Pune su patosa, ukoliko je ta red još uvek zadržala svoje pravo znadenje, pune trpljenja, sve do samih granica naše izdržljivosti. (...)

prijatne stvari i jedino raspravljaju osnovna filozofska pitanja. A, razmevajudi jezik u vlastitoj zemlji, imam utisak, u stvari, übeđen sam, da slušam same gluposti. Na taj nadin gluposti u Španiji u morn sluhu dobijaju filozofsku dimenziju. U stvari, ja pišem samo zato što u svetu ima tako mnogo neprijatnih stvari. Kada bi sve bilo prijatno, pretpostavljam da uopšte ne bih mogao da pišem. Sigurno niko ne bi ni pisao. Ne može se pisati kada smo dobro raspoloženi. Pisanje u trenutku kada je sve oko nas prijatno svedodilo bi