Bitef

LIČNOSTI U PREDSTAVI STRAHI NJEGOV SLUGA KARLO ALEKSANDAR, princ od Virtemberga (1684-1737) Za razumevanje prilika u Srbiji za vreme austrijske vladavine potrebno je upoznati princa Aleksandra kao državnika. Jer kad taj period raščlanimo, onda vidimo da uprava princa Aleksandra obuhvata bezmalo ceo taj period. Do 1720. trajala je vojna uprava, zatim dolazi uprava princa Aleksandra od 1720. do 1733, a već 1736. Srbija je postala ratno područje. Feldmaršal Karlo Aleksandar, princ od Virtemberga, iii kratko zvani princ Aleksandar, bio je, kao predsednik Administracije ill kako se pokatkad on sam nazivao "guverner Srbije", najodgovornija, pa prema tome, i najinteresantnija liCnost. NaSi su ga titulisali kao "jasnost" ("princ" ili "princip"). Aleksandar Virtemberški radio se 4. januara 1684. i na taj način, kako je zabeieženo u jednom leksikonu iz toga doba, “povećao broj visokih ovoga sveta". Otac mu je bio hercog Fridrih Karlo, a mati Eleonora, princeza od Brandenburga i Anspaha. Kad je navršio deset godina, kaže se tu, doveden je, zbog svojih izuzetnih sposobnosti, 1595. na univerzitet u Tibingen, ali se tu nije dugo zadržao. Übrzo je stupio u vojsku i otišao na bojište protiv Francuza. Otada je učestvovao, bezmalo, u svim bojevima u to zaista teško ratno doba. Učestvovao je u ratovima protiv Francuza, protiv Turaka, u Bavarskoj, u Spaniji, u Austriji. Od 1705. nalazi se stalno u najbližoj okolini princa Evgenija. U čuvenoj bici kod Kazana on je ranjen u nogu, i od te rane patio celog života. Te

nazaiio 1 i jv_ laiijvii u nugu, I WVJ uv_ lane godine postao je feldmaršal-lajtnant. Zatim je , ponovo učestvovao u borbama u Francuskoj i I Holandiji. Svuda se isticao svojom naročitom I hrabrošću. Da bi osigurao presto u I Virtembergu prešao je 1712. iz protestantske I u katoličku veru. Od 1715. nalazi se u našim krajevima na I bojištu protiv Turaka. Nalazio se u Futogu I pored princa Evgenija koji mu je poverio I komandu nad vojskom kod Segedina. I ovde je I svojim junaštvom odlučio bitku u korist I hrišćana. Pri opsadi Temišvara ranjen je u I glavu. Car Karlo VI zahvalio mu se svoje- I ručnim pismom. Kad je 1717. trebaio da austrijska vojska I kod Pančeva prede Dunav, princ Aleksandar je I dobio od princa Evgenija zadatak da se sa svo- I jim odredom prvi prebaci preko Dunava i I osigura prelaz vojsci. Ovaj zadatak izveo je ' princ Aleksandar sa potpunim uspehom. Pri S opsadi Beograda upravljao je levim krilom i u I borbi je bio ranjen. Odmah po osvajanju Beograda umolio je I dvor da bude postavljen za zapovednika Srbije, I navodeći kao razlog, "da bi se materijalno I pomogao". Zauzimanjem tada svemoćnog I princa Evgenija, koji ga je veoma voleo, on je I 1720. postao zapovednik Srbije i predsednik I Administracije i dvorski tajni savetnik. 1721. I dobio je najviše vojno odlikovanje Zlatnog I Runa. 1727. verio se sa Marijom Augustom, j princezom iz kuće Turn-Taksis. U Srbiji je bio I na vlasti od 1720. do 1733, kada se vratio u E Virtemberg, gde je na prestolu nasledio svoga I brata od strica Eberharda Ludvika.

MARIJA AVGUSTA, princeza od Turn-Taksisa (1707-1756) Njegova žena Marija Augusta, princeza iz kuće Turn-Taksis, rodila se u Briselu 1707. godine, gde je njen otac, princ Anselmo, imao divan dvor, Udala se za princa Aleksandra 1727. godine u svojoj 29. godini. Od princa Aleksandra bila je mlada 22 godine. O njenom životu u Beogradu ne znamo mnogo. Znamo da joj je princ Aleksandar, kao svojoj verenici, poklonio u dunavskom Beogradu jednu od najlepših nekadašnjih turskih kuća. I naše vlasti, mislimo najviše crkvene, morale su se pokatkad setiti princeze. U savremenom nemačkom društvu smatrana je za "lepu, duhovitu, slavoijubivu, ali i lakomislenu". Sa princem Aleksandrom imala je tri sina i jednu kćer. Umrla je u Gepingenu 1. februara 1756. u 49. godini. VUK ISAKOVIĆ Istorijska lidnost i glavno lice romana "Seoba" (prva knjiga). Miloš Crnjanski opisuje pukovnika Vuka Isakovića od proleća 1744. do proleća 1745. godine, koji predvodi slavonsko-podunavski "polk“ u ratu Austrije protiv francuskog kralja, Ratni tok romana je put srpskog puka od panonskih ravnica do Rajne. Mironodopski tok romana prati radnju od Vukovogodlaska na vojnu do povratka kući ženi Dafini, koju je u njegovom odsustvu zaveo dever Arandel. Godine 1737. Vuk Isaković se povukao preko Save i Dunava sa svojom srpskom milidjom iz Srbije, i to sa 2418. pešaka i 2157 konjanika. GROF NIKOLA DOKSAT OD MOREZA Ličnost koja se spominje u predstavi, a ne pojavljuje se. Austrijski inženjerijski pukovnik poreklom iz Švajcarske, po čijim planovima je, po

sistemu vojnog inženjera i maršala FranI cuske Sebastijana Vobana (Vauban, 1633 I 1707) sagrađena kalemegdanska tvrđava od I 1723. do 1736. godine. Planove je odobrio I lično princ Evgenije Savojski. Grofu Doksatu je bila poverena odbrana I NiSa. Kako je turska vojska sa osamdeset I hiijada dobro uvežbanih ljudi bila nadmoćniI ja u odnosu na 2500 austrijskih vojnika, on I NiS 20. oktobra 1737. godine predaje bez I borbe, pod uslovom da se vojska slobodno I povuče, a Srbi koji su se ogrežili o Türke budu amnestirani. Grof Doksat je doveden u Beograd i pogubljen 1738. godine nadomak tvrdave koju je sam izgradio. SAVA SAVANOVIĆ Vampir iz pripovetke Milovana Glišića "Posle devedeset godina". U selu Zarožju nije se nijedan vodeničar mogao održati u životu. Svaki je bio udavljen. Jedan jedini vodeničar je uspeo da se održi. On je video vampira i zapamtio mu ime - Sava Savanović. Od najstarije babe u selu seljani saznaju da je vampir Sava Savanović umro pre devedeset godina. Pomodu pastuva mu nadu grob, raskopaju ga i vampira probodu glogovim kocem i zaliju ga vodom ađžijazj mom. Posle toga proslave svadbu hrabrog I vodeničara. Smatra se da je Milovan Glišić za ovu i svoje ostale fantastične pride bio inspirisan strašnim pričama Nikolaja Gogolja, koga je dobro znao I prevodio.