Bitef

bio Foknerov džentlmen. Kakav grot kakav vojvoda sa Jelisavetinog dvora je poznavao bolje prilike na danskom dvoru! Ali taj grof i taj vojvoda ne bi mogao nikome, pa ni sebi, o tome dvoru iskazati celu i konadnu istinu. Sekspir je tu istinu izrekao. On je kazao sve što je znao, pa čak i ono što je samo naslutio, o tragediji Danske. Grof ili vojvoda ne bi ni dobacili tajnu - a Sekspir, glumac tajnu je čak i prebacio: on je razotkrio o Danskoj i o Hamletu čak i ono što i sam o njima nije znao. To je učinio, pak, u neobuzdanoj želji da zabavi i sebe i nas, skidajući koprene sa svih tajni tadašnjeg razdoblja, Bez toga nema pozorišta pravog. Ali i najgore pozoršte, i najsiabije, vazda sadrži bar mrvu toga psihološkog raskrinkavanja, Pozorišni pisac je preuzeo, na sebe, ulogu same sudbine: on hoće da nam pokaže kakve stvari jesu, uistini, a i kakve izgledaju, pod maskom. To je; uostalom, i jedino što nas zaista u dubini duše interesuje: ta dublja, ta najdublja istina, i laž; ta borba oko istine, koju će nam reći fanatik i maske, i skidanje maske. Stanislav Vinaver SMRTONOSNO STABLO FAŠIZMA Primo Levi (1919 - 1987) roden je u Torinu, gde je i diplomirao hemiju nedugo pre nego što su fašistički rasnizakoni onemogućiii Jevrejima pristup akademskom obrazovanju. Posle primirja 1943, pridružio se grupi partizana, uhapšen je 1944. postal uAušvic i osuden na rad do smrti u fabrici veštačke gume. Njegovo poznavanje hemije pomoglo mu je da preživi do dolaska Rusa u to područje, a iznenadna holest spasta ga je od marša smrti koji je čekao zatvorenike logora. Posle rata, započeo je uspešnu karijeru kao industrijski hemičar, ali je slobodno vreme posvetio pisanju niza radova koji svedoče o zverstvima počinjenim u logoru, kao i o izvanrednlm snagama ljudske izdržljivosti kojom čovek unutar sebe odoleva ekstremima brutalnosti I degradacije kojima je izložen. Ovajpasus je uzet iz dodatka engleskom izdanju njegovog najčuvenijeg dela, Ako je ovo čovek (1958), objavljenog ugod'tni u kojojje izvršio samoubistvo. Jedan od činilaca koji je doprineo depresiji koja je izazvaia ovaj čin bio je Levijev osećaj da je stasala nova generacija, generacija ilinesvesna realnosti koju donosi vladavina fašizma, ili poneta nastojanjima revizionista istorije da bace sumnju na postojanje nacističkih logora za istrebljivanje ipolitike sistematskog genocida. Nema nideg racionalnog u nacističkoj mržnji: to je mržnja koja nije u nama; ona je izvan čoveka, ona je otrovni plod iznikao iz smrtonosnog stabla fašizma, ali taj plod je spolja, izvan samog fašizma. Mi je ne možemo razumeti, ali možemo i moramo razumeti odakle je iznikla, i moramo biti na oprezu. Ako je razumevanje nemogućno, znanje je imperativ, jer se ono što se već dogodilo može dogoditi ponovo. Savest može da bude zavedena i ponovo zamračena - čak i naša savest Iz tog razloga, dužnost svih je da razmisle o onome što se dogodilo. Svako mora da zna, ili da zapamti da, kad su Hitler i Musoiini govorili u javnosti, njima se verovalo, aplaudiralo, divilo, bili su obožavani kao bogovi. Oni su bili 'karizmatidne vođe'; posedovali su tajnu mod zavodenja koja nije slediia iz kredibiliteta ili utemeljenosti onoga što su govorili, nego iz sugestivnog nadina na koji su to govorili, iz njihove elokvencije, iz njihove histrionske veštine, možda instinktivne, a možda strpljivo naučene i uvežbane. Ideje koje su proklamovali nisu uvek bile iste i bile su, uopšte uzev, izopadene ili glupe ili surove. A ipak, te ideje su podržavane poklidima divljenja i milioni vernih su ih sledili do smrti. Moramo se setiti da ovi verni sledbenici, među njima i marljivi izvršioci nehumanih naredbi, nisu bili rodeni muditelji, nisu bili (uz nekoliko izuzetaka) monstrumi; to su bili obidni ljudi. Monstrumi postoje, ali ih je suviše malo da bi bili istinski opasni. Obidni ljudi su opasniji, oni koji obavijaju izvesne funkcije spremni da poveruju i da delaju ne postavljajudi

pitanja, kao Ajhman: kao Hes, zapovednik Ausvica; kao Strangl, zapovednik Treblinke; kao francuska vojska dvadeset godina kasnije, übice u Alžiru: kao Crveni Kmeri kasnih sedamdesetih, übice u Kambodži. Neophodno je, dakle, biti sumnjičav prema onima koji žele da nas uvere ne razumom, nego drugim sredstvima, kao i prema karizmatičnim vođama: moramo biti vrlo oprezni pre nego što u nečije ruke predamo svoju mod rasudivanja i svoju volju. Pošto je teško razlikovati prave proroke od lažnih, dobro je sve proroke posmatrati sa sumnjom. Bolje je odreći se otkrivenih istina, čak i ako nas uzdižu svojim sjajem ili ako pomislimo da su zgodne jer ih dobijamo besplatno. Bolje je zadovoljiti se skromnijim i manje uzbudljivim istinama, onima koje se stiču bolno, malo po malo i bez predica, udenjem, razgovorom i razumom, istinama koje je mogudno verifikovati i demonstnrati. Jasno je da je ova formula suviše pojednostavljena da bi u svim sludajevima bila dovoljna. Novi fašizam, sa svojim Uagom netolerancije, zlostavljanja i servilnosti, može se roditi izvan naše zemlje i biti uvezen u nju, hodajudi na prstima i nazivajudi se drugim imenima, ili se može osloboditi spolja takvom silom da de zgromiti svaku odbranu. U tom trenutku, mudri savet vise ne pomade, a dovek mora nadi snage da odoli. Cak i u takvom sludaju, sedanje na ono što se dogodilo u srcu Evrope, pre ne tako mnogo vremena, mode da posludi kao upozorenje i podrška. Primo Levi EGON SAVIN Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Übrzo po završetku fakuteta postao je asistent profesora Dejana Mijada. Sada je profesor redije na FDD u Beogradu i Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju. Redirao je u gotovo svim znadajnim pozorištima nekadašnje Jugoslawe, a njegove predstave su gostovale u Nansiju, Parizu, Varšavi, Tel Avivu, Bedu, Njujorku... Dobitnik je niza priznanja za rediju dela domadih i stranih pisaca, nekoliko Sterijinih nagrada, kao i Nagrade "Bojan Stupica". Radio je sa uspehom u svim kod nas zastupljenim produkcionim modelima: od predstave Zbogomt Judo, koja je sredinom sedamdesetih okupila grupu mladih glumaca - zaverenika i formirala jedan od mogudnih modela pozorišne off-scene, do predstava u institucijama nacionalnog značaja: Narodno pozorište u Beogradu, Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, Crnogorsko narodno pozorište u Podgorici.