Bitef

"Predstava odigrana u jednom dahu, lakom i prepoznatljivo "fomenkovskom", pruza ogromno zadovoljstvo." Irina Kornejeva, Vremia MN Pozorište priča o malom delu romana, ne obuhvatajući ni ceo prvi tom. Nataša Rostova još je detinjasto zaljubljena u Borisa Drubeckog; knjeginjica Liza još nije umrla na porodaju, a knez Andrej se tek sprema za aktivnu vojnu siužbu. Probe čuvene Tolstojeve epopeje u "Radionici Pjotra Fopmenka' trajale su približno sedam godina. Bez žurbe, a uz udubljivanje. Tako i igraju; detaljno, uživajući u svakoj podrobnosti, zadržavajući se na pojedinostima. U tom detaljisanju, međutim, nema ni trunke teškog, staromodnog rutinskog pozorišta. Ovde nije reč o dramatizaciji, već o igri romana. Lagano, jedva ih dodirujući, glumci listaju stranice knjige i, umesto da iscrtavaju portrete, tek naznačuju siluete Tolstojevih junaka. U predstavi gotovo svi igraju po nekoliko uloga. Čak i ta 'prevrtljivost" ima svoju draž i iukavost. "Hladnokrvna" lepotica Elen Kuragina i Nataša Rostova, nestašna vragolanka, nezaustavljiva kao živa, pojavljuju se u liku Poline Kutjopove. "Najšarmantniju Petrograđanku", kneginjicu Lizu i siroče Sonju, sivog mišića, srdačno prigrljenog u porodici Rostovih, podjednako übedljivo glumi Ksenija Kutjopova. Bespogovorna svetska lavica Ana Pavlovna Šerer, brižna kvočka i majka velike porodice Natalija Rostova i kneginjica Marija, lisogorska usamljenica, devojka "blistavih očiju" - tri su uloge koje je Galina Tjunina naslikala jasnim, majstorski tačnim potezima. Prefinjena hladnoća salonskih razgovora i dirljiva nespretnost mladalačkih priznanja; očajničko “zbogom" na ivici krika starog kneza Bolkonskog i besmislena ženska tuča; umilnost domaće pastorale i groteskne prilike doktora - lešinara okupIjenih oko grofa Bezuhova na samrti: na pozornici se dešava život u svoj svojoj punoći i nelogičnosti. Lakoća, iirika i čarolija se na neverovatan način prepliću sa besmislicama, glupostima i neumoljivošću Ijudskog života. Iza varljivo bestežinske tkanine predstave, koju na pozornici tkaju glumci, naziru se konture gromade Tolstojevog romana. Rat i mir. Početak romana je naziv koji su predstavi dali autori. Rat je zasad samo povod za salonske razgovore i dečačke igre, all srce se već steže od svesti o krhkosti i nepouzdanosti mirnodopskog života što se odvija na uzanoj traci pozornice između pozorišne dvorane i mape vojnih dejstava koja u ovoj predstavi služi kao zavesa. PJOTR NAUMOVIČ FOMENKO Roden je 13. jula 1932. godine u Moskvi. Završio je Muzičku školu 'Gnesini" i violinu u višoj školi Ipolitova-lvanova. Diplomirao je na Filološkom fakultetu Moskovskog pedagoškog instituta "Lenjin" 1955,

a 1961. godine režiju na GITIS-u (klasu je odabrao N. M. Gorčakov, a majstori klase bili su N. P. Ohlopkov i A. A. Gončarov). Sezedesetih godina Fomenko režira predstave u raznim moskovskim pozorištima: u Centralnom dečjem pozorištu, Pozorištu na Maloj Bronoj, Pozorišnom studiju MGU "Leninskie gori", Moskovskom dramskom pozorištu "Majakovski" i Pozorištu drame i komedije na Taganki. Godine 1966. u pozorištu "Majakovski" Fomenko radi Tarelkinovu smrt Suhovo-Kobilina, čuvenu predstavu do srži prožetu apsurdom i surovošću ruskog života, gorku i strašnu po svojoj prepoznatljivosti (“istrage na sve strane, nadzor i - potkazivači, potkazivači, potkazivači..."). Uprkos uspehu kod gledalaca, pronicljiva i neuobičajena predstava u raskoraku sa "velikim stilom" sovjetskog pozorišta, skinuta je s repertoara. Sedamdesetih godina Fomenko opstaje između dve prestonice, Od 1972. godine je reditelj, a od 1977. do 1981. godine glavni reditelj lenjingradskog pozorišta "Komedija". U njemu je režirao predstavej Ta draga stara kuća A. Arbuzova (1972): Trojanskog rata neće biti 1. Žirodua (1973); Stara nova godina M. Rošćina (1974): Mizantrop Molijera i Muza G. Nikitina (oba 1975): Šuma A. Ostrovskog i Svadba. Godišnjica A. Čehova (oba 1979); TjorkirtTjorkin A. Tvardovskog (1980); Priča iz Ardenske šume V. Šekspira (1981) i druge. Istih godina je režirao predstave u moskovskim pozorištima: Ispiti stalno traju po E. de Filipu (1976) u Pozorištu Sovjetske armije i Ljubov Jarovaja K. Treneva (1977) u Malom pozorištu. Radeći u pozorištu, Fomenko je istovremeno mnogo i plodno radio za Centralnu televiziju i stvorio svoje neponovljivo telepozorište. Tu se svrstavaju TV predstave, kao što su Novela o Nasredinu Hodži (1967); Pikova dama po A. S. Puškinu (1969. i 1985); Detinjstvo. Dečaštvo. Mladost (1970) i Porodična sreća (1972) po L. N. Tolstoju: Pucanj (1979), Mećava (1982) i Majstor za kovčege (1991) po A. S. Puškinu. Osim toga Fomenko snima dugometražne igrane filmove: Za ceo preostali život prema delu SaputniciM. Panove (1974 - 1975) za Lentelefilm; Skoro smešna priča po scenariju E. Braginskog (1976 - 1977) za Centralnu televiziju i Putovanja starim autom[ 1986) za Mosfilm. Godine 1981. Fomenko napušta lenjingradsko pozorište "Komedija" i vraća se u Moskvu, gde se rastaje sa repertoarskim pozorištem i odaje se pedagogici u GITIS-u (danas RATI). Zvanje profesora Ruske akademije pozorišne umetnosti (RATI) Fomenko je dobio 1992. godine. U slušaonicama GITIS-a svet su ugledale predstave koje je Fomenko radio sa svojim studentima: Boris Godunov (1984) i Pikova dama (1988) po A. S. Puškinu, Kartaroši N. V. Gogolja (sa R. Sirotim 1986); Vuciiovce A. Ostrovskog (1992); Svadba A, P. Čehova (1996), Tokom tih godina, profesionalnom pozorišnom životu pridružile su se četiri klase Fomenkovih studenata, uključujući reditelje Sergeja Zenovača, Ivana Popovskog, Olega Ribkina, Jelenu Nevežinu, Vladimira