Bitef

NARODNO POZORIŠTE UŽICE

Narodno pozoriste Uzice je osnovano kao Regionalno Narodno Pozoriste odlukom Srpskog Ministarstva za obrazovanje 10. avgusta, 1945 godine. Sa rekonstrukcijom Trga partizana u centro grada, Pozoriste je preseljeno u novu zgradu sto je bio deo novog razvoja novog urbanog ¡dentitela grada. Nova zgrada je otvorena 1967. godine. Pozoriste je do sada proizvelo 495 razlicitih predstava. Trenutno je Narodno pozoriste Uzice jedino profesionalno pozoriste u jugozapadnoj Srbiji i finansira ga uglavnom Skupltina Opitine Uzice. Priznato je kaojedno od najuvazenijih pozorisnih organizacija u zemlji i jedno je od najvise nagradivanih pozorilta u bivsoj Jugoslaviji. Uzice je grad sa око 80.000 stanovnika, ukljucujuci nekoliko hiljada visokolkolskih i univerzitetskih studenata iz jugozapadne Srbije, severne Crne Gore i Bosne. Razvoj i jacanje pozorisnih institucija bi ¡malo veliki uticaj na budenje kulturnog duba i grada i teritorije koja mu gravitira. Vaino je ¡staci da tokom poslednjih nekoliko godina, vecinu publike u pozoriltu cine mladi. Oni u pozoriltu traze mesto koje im pruza kulturni i duhovni azil, a ne samo mesto gde ce provesti prijatno vece. Nal cilj je da, kroz nove radove i kroz one koji se nalaze na repertoaru pruzimo gledaocu da iskustveno dozivi pozoriste ne samo kao puku zabavu, vec kao i nacin da prosiri svoje vidike, da obogati svakodnevni zivot dostizanjem viseg nivoa razumevanja о njemu samom i svetu koji ga okruzuje kao i о njegovom sopstvenom identitetu, Nadamo se da publika izlazi iz naie pozorisne zgrade sa zeljom da se vrati ponovo. Smatramo da pozoriste, na svoj jedinstven nacin, moie uciniti vaian doprinos u pravcu poboljsanja iivota kako pojedinca tako i drustva. Barem kada se tice mladih Ijudi, otvaranje vrata je nasa misija. Dugorocni ciljevi za nalu organizaciju su prolirenje perspektiva i da postanemo moderni teatar evropskog znacaja. Pod uticajem novog mladog Umetnickog direktora Nemanje Rankovica, Pozoriste je pocelo da poziva medunarodne umetnike da rade sa maticnim pozoriltem i da razvijaju projekte kroz medunarodnu saradnju. To je rezultiralo obnavljanjem i osveiavanjem teatarskog jezika, donoseci vise interdsiciplinarni pristup i uvodenje novih medija i tehnoiogija. Pozoriste je takode otpocelo restauraciju prostora koji ce se transformisati u teatar crne kutije, otvoren za vise eksperimentalne radove, edukacione projekte i teatar za mlade generacije. Narodno pozoriste Uiice, takode, radi u pravcu osnivanja Centra za savremenu dramu i edukaciju sa ciljem da podstice i razvija kreativne i tehnicke vestine u scenskim umetnostima.

TRAŽI SE SRPSKI ARLEKIN

Goldonijeva ironicna oltrina i zajedljivi sarkazam tipican za balkansku kulturu, kombinovni u jednom savremenom ponovnom citanju, koje istice privlacnost jedne sirove i oltre estetike, stvaraju eksplozivnu i dinamicnu celinu, zabavnu i diviju. Venecija postaje jedna vrsta slobodne zone, grad na granici. Sluga nije irtva stalelkog sistema, vec jadnicak bez posla i igde icega, koji nastoji da izvuce korist iz svake prilike. U nastojanju da Goldonijev tekst podvrgnemo nasim savremenim potrebama, element dvostruke igre je izronio sa neizbeinom snagom, transformisuci pricu u jednu gorku i ironicnu metaforu ne samo naie nedavne istorije, vec i sadalnjosti. Dvostruka igra ne tice se samo medunarodnih spijuna, politicata, diplomata i ratnih huikaca. Knjiievnost, film i istorija punì su takvih likova, ma svi smo mi igraci dvostrukih ¡gara. Svi sluiimo vile od jednog gospodara. Ne samo sluga Harlekin, koji se u naloj adaptaciji zove Boban i taksista je, vec svi likovi ove pnce ponasaju se dvosmisleno sledeci i drugi cilj. Sukob se javlja kada iskrsne pitanje: da li da idem za svojim materijalnim i ekonomskim interesima ili da sledim ono sto mije u srcu? Goldonijev tekst nas podrzava svojom strukturom radnji i karakteristikama svojih likova, ali nam u isto vreme dozvoljava slobodu da prodemo kroz njega, transformiluci ga i cinedi da postane nal savremen. Mi ga pratimo kao mapu, upotrebljavajuci medutim jednu geografsku i vremensku transpoziciju, Ito nam omogucava da racunamo na aktuelnost, donoseci na scenu teme i estetiku, koji za nas dañas imaju smisla. I upravo je igra suprotnosti ono Ito se zeli ¡staci, gurajuci pricu ka krajnjim posledicama. Iz toga izbija parabola opora i puna ironije. Struktura originalnog teksta, odnosi izmedu likova i situacija koje postepeno donose jedan sled apsurdnih i zabavnih nesporazuma, sa zamenama licnosti i uloga, ostaju u osnovi predstave. Zabavni jer su okrutni, apsurdni jer su katastrofalni. Dogadaji koji postaju izrazjednog drultva punog kontradiktornisti.

Andrea Paciotto