Bitef

4. Postoji li nešto što je "ekstremno pozorište"? I, ako postoji, šta bi moglo da znači?"Pozorišnije od pozorišta" ako ga formulišemo à la Bodrijar? Pozorište koje se postavlja face a l'extrême, pogleda usmerenog ka Meduzinoj glavi nepodnošljive stvarnosti i svesnog rizika da se pretvori u kamen? Pozorište sa jasnim političkim i socijalnim temama i namerama? Pozorište koje čine beskućni i ilegalni imigranti? Pozorište koje izlazi na u lice i ulazi u komšiluke? Pozorište u ime demokratskih vrednosti? Ukratko, "angažovano" pozorište, pozorište koje se"meša", koje se svojoj publia obraća neposredno? 5. Izabela kazuje priču svog života, ali je ne kazuje sama. Sa njom je pričaju svi koji su joj bili važni, oni mnogobrojni u njenom životu koji su umrli. Artur i Ana, njeni ljubavnici Aleksandar i Frank. I ne samo da zajedno pričaju Izabelinu priču, već je i pevaju. Ovo nije prvi put da u komadu Jana Lauersa postoji živa muzika i da glumci pevaju, ali se to još nikad nije dogodilo na tako otvoren i privlačan način. Za razliku od ostalih kultura, zapadna kuitura se otuđila od grupnog pevanja: ovde ono sada postoji samo kao profesionalna aktivnost. Pesma uvek ukazuje na obredno stanovište. Taj oblik razmene energije razlikuje se od izgovorene reči i stvara drugačiji tip opštenja sa gledaocima, Lauers:„Zajedničko pevanje je jedna jeod najfinijih pojava u kojima čovekmožeda učestvuje. Jedan od mojih snova bio je da to stavim na pozornicu. i, za divno čudo, to je vrlo brzo uspelo. Rešili smo da pevanje i muzika budu zastupljeni sasvim neformalno. Izgleda da je muzika tu samo posredno, ali, u stvari,ona u svemu dominira. Emocije vam određuje ono što čujete. Hoću da svi pevaju publici i smeše se što je više mogućno. Ja im se pridružujem na pozornici da bi sve dobilo malo šire okvire. Prosto sedim tamo s njima, pevam malo i objašnjavam publia' ponešto. Što opuštenije mogućno, Nikakve svečane gluposti. Hoću da ritual pozorišta postane nešto kao kad se ljudi okupe da pevaju."