Bitef

6. i ne intervenisati"-tako je Lauers opisao svoj stav u vreme koje prati Le Voyeur{ l994).„Danas mi sečinidavoajerizamimadvestrane:sjednestranegledaštaradičovečanstvozbogpotrebedaseu njemu učestvuje i usvoji ravnodušan stav da bi se preživelo; s druge strane, postoji voajerizam obojen seksom" Izabela nijevoajer, pogotovo kadje rečo seksu. Lauers u Izabeli razdvaja seksod mreževoajerizma i nasilja, bolesti i smrti, krivice i izopačenosti. Izabela je kao Moli Blum u Uliksu Džejmsa Džojsa,tekstu koji je Jan Lauers režirao sa Vivijn de Mojnk; obe te žene u osnovi kažu "da". 7. Je li slučajnost što je Izabela slepa? Posmatranje - u voajerskom (te stoga muškom) smislu - i frustracija/kastracija koju ono povlad za sobom čini srce dijalektike u Lauersovom radu za pozorište. Ovde je reč о ženi, predmetu muškog pogleda, želje i moći. Muški pogled (estetski, voajerski, pornografski) oblikuje se oko njenog tela. Ali - nije II ona istovremeno i žuta mrlja u muškom oku, kojoj se vraća, mora da se vrati, svako gledanje, čim raskrinka vlastitu žudnju? I ne stvara II taj povratak mogućnost drugačije vrste gledanja, vrlo privremenog i vrlo krhkog? 8. Jan Lauers je 1993. godine rekao:„U Need to Know, prvom komadu Nidkompani, vidite ženu koja rida i čujete Mocartovu tužbalicu. Mogao bih istu muziku da iskoristim i sada, ali više ne biste čuli ženu kako place. Suze su presušile. Žena i dalje pokušava da place, ali to su jecaji bez suza, lako oseća ogromnu tugu,više ne može da place. Ono što smeta jeste što ogromna tuga nije nestala". Ni Izabela ne place, ali u njenom slučaju ogromna tuga je nestala. Izgubila je svoje Ijubavnike, ali ne oseća gubitak, nikakvo žaljenje, nikakav bes:„Nema duševnih potresa. Nema emocionalne koketerije". U svojim delima, Lauers eksperimentise svojom životnom filozofijom posredstvom ženskih likova. U sukcesivnim portretima žena koje zauzimaju sve upečatljiviji prostor u njegovim komadima, zapažamo duboko egzistencijalno razmišljanje. Je li Izabela nov korak, nov uvid, nov odnos prema životu?„Ravnodušnost", u njoj, kao da je prevaziđena. 9. Izabela je slepa, njen vid se ugasio. Ali ona je učesnik u naučnom eksperimentu u kojem se slike posredstvom kamere projektuju neposredno u njen mozak. Na kraju ce se ona udaljiti od tih sika - predmeta u njenoj sobi - kada dođe do konačne spoznaje, Isa bêla: „Vidi, ovde, fotografija čoveka s bradom. Čoveka je rodila laž: moj pustinjski princ. On ce zauvek ostati. Za razliku od Ane, Artura, Aleksandera i Franka, koji su otišli. Zauvek. On jedini još postoji, moj pustinjski princ. Kad iskljudm kameru, vidim ga kristalno jasno. Felix. F E L I X. Ato znači"sreća"na izumrlom jeziku. Prevara i iluzija." Na osnovu te laži koja se neprestano ponavlja, Lauers stvara svoje komade: laž mašte kao odgovor na lažstvarnosti, u konačnoj spoznaji da se sreća može napisati samo slovima izumrlog jezika. Smej se i budi nežan prema nepoznatom.