Bodljikavo prase

Еро] 38

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 5

ШШРЕ0

СЋ-рШШ

— Колико пива трошите днгвно! — Један хектолитар. — Даћу вам један савет па ђете трошити два пута више. — А то Је1 — Почннте боље да пуните наше. Ф V једном предузећу Шеф: — Зар мислиш да си ти овде гаада? Намештеник: — Не, господине шефе. Шеф: — У реду, онда престани да изиграваш будалу.

МАЛИ ПЕРИЦА као бонсер

— Зашто плачеш, Перице? пита деда малога Перицу. — Тата ме истукао. И један дечак као ти који хоке боксер да постане, плаче за то? — Али, сви су били ниски ударци... НЕ ЧУДИТЕ СЕ...

У ресторану

„Под условом" — Пристајем на услове. АгИ »под условом« да милостива госпођа не облачи моје х<1љиие и чарапе. Г сезони купања

— Па зар ви не знате да је овде иупање забрањеноП — Али, човече, ја се уопште не купам! Скочио сам у воду да извршнм самоубиство, па стално гњурам м никако не могу да се удавим... 0 Лекар: — Узимате ли редовио по чашу вина које сам вам, препоручио за јачањз? Пацијент: — О, докторв, вино ми толико прија, дз сам попио већ цело месечно следовање. У духу данашњице

г — Већ две ноћи не спавам. Треба ми хитно 10.000 динара, а не знам где бих могао да их нађем- ( — Што се ниси обратио мени! ' — Зар ти можеш да ми узајмиш 10.000 динара! — Не, али имам одличан лек противу несанице.

ШоПенхауерова генијалнаст Славни филозоф ШопенХауер тврдио је увек да је добар желудац један од главних предуслова за генијалност. При овоме тврђењу полазио је од себе, јер је увек био при добром апетиту. Једнога дана, у једном франкфуртском ресторану Шопенхауер је ручао, а до његовог стола, седела су три грађанина. — Чудан је овај Шопенхауер, рече један од њих. Посматрам га скоро читав сат... Тај једе за тројицу!

Кратковидни дентиста

Кад је чуо ову примедбу, филозоф се окрете суседима и одговори: — Али за тројицу и мислим, господине| Уасмтц и епшкеци{а Док је боравио у Лондону, Доситеј је често био позиван у отмене енглеске куће где је дочекиван као неки »изванредно интересантан гост са егзотинног Истока.« Сем најужег круга, дипломатије тада се, као и сада »вала Богу, веома мало знало о Србији и Србима. Доситеја је ово јако вређало, а нарочито када се уверио да се све интересовање Енглеза за СрбиЈу своди на њихове чисто трговачке интересе. Виде^и дакле како се они мало интересуЈу за народне обичаје и духовни живот Срба, Доситеј је постепено престајао да води рачуна о навикама и обичајима Енглеза. Тако за време једног свечаног обеда у кући неке леди — док су сви присутни по правилима енглеске етикеције солили јело помо^у ножа, Доситеј Је то чинио просто узимају^и со прстима. Док су га домаћини зачуђено посматрали, Доситеј је, објаснио: — Ви солите она места где со случајно падне с ножа, а ја, овако прстима, где хоћу.

Клазаво је, али — како за кога! На празник БогоЈављења 1810 године пошли су Карађорђе и Доситеј (тадањи министзр просвете) у тврђавску цркву на литургију. Како Је тог јутра била врло велика поледица на београдским улицама а пут до цркве прилично дугачак, Карађорђе ухвати ДоситеЈа под руку, говореки! — Пази старче, да не паднеш. — Море, пази ти да нз паднеш, одговори Доситеј. !ер, ако ја паднем, не1\е нико зфги; али ако ти паднеш — знаКе 1*ела Европа. — Кажите мч чико, каква је разлика између оптимкста и песимиста! — Е, сине, кад пред двоЈицу изнесеш сир, песимиста ће видети само рупе у сиру, а оптимиста сир.

Неиознаш узрок

Гост (келнеру): — Ово Је печење смрдљиво. Келнер: — И ја сам то приметио, али вам нисам хтео рећи, да вам не бих покварио апетит. Опрезност — То вам Је врло опрезан човек: Сваки пут кад заради сто хиљада динара, остави на страну педесет хиљада. — За старе дзче? — Не, већ за свог адгоката.

— Налазнм се у врло непријатној ситуацији! Један ми је писао: Илн ћете се оканити моје жене, или ћу вас убити као лса. — Па остави ту жену на миру! — Да, али не знам коју. Писмо Је без потпнса.

■»— Рекла сам тн да ова| зубнн лекар, вадн »)гбв без бола.

•— Ја уопште много путуЈем. — Да нисте трговачки путник? — Не, ја сам кондуктер на Урамвају!

— Како ми можете рвђи да сам глупан? — ИзвиНите, али Ја нисам знао да ви то држите у тајности. * — Нада се фотографиСала! — А је ли добро изишла на фотографији? — Мислим, да Јесте, Јер никоме не показујв фотографиЈу... * Имам код куће неколико прекрасних слика. — Из којег доба? — Из доба кад сам јдџ| имао новаца! * — У каквом ви то тону разговарате са мном? — Не знам, нисам муаикалан.

т — МоЈе саучешђе! Чуо сам да сте вашу веридбу раскинули) — Да! ДевоЈку сам већ прежалио, сада Је новац на реду! I ♦♦ — Мени се чини, да нема неугодније ствари, него пријатеља замолити, да ми да мали зајам. — Има још неугодније. Одбити га? ♦ — Чујем, да ^ете на својој вили дозидати још један спрат? Зар вам је вила тескобна? — Па да, зимзелен коју сам лосадио не може св даље пен>ати| . *

— Забога, комшинице, зашто су ваша деца увек невесела и плачна! — Ни сама не знам шта нм Је. Сваки дан их тучем, не би ли се одучили од тога, па нема ваЈде!