Bodljikavo prase

Она не зна

— Дођавола, ко је упропастио моЈ бријач) — Не знам, кад сам |уче отварала кутију сардина био |о оштар. I — Реци ми Перице, обраћа се грофесор реалке ђаку, реци ми једну стварну именицу. — Удовица! одговара Перица. — Е, добро, вели професор, зашто је удовица стварна именица? — Зато што се може видети и опипати. Диктандо — Дали још увек диктираш твојој лепој дактилографкињи, л»убећи јоЈ онај млечни врат? — Бавола, зар ти не знаш? Оженио сам се њом и сад она мени диктира без пољубаца.

—■ Умро практикачт Пзра и све што |е имао оставио ]о дому сироте деце. — То је лепо! А шта је оставио? — Три сина и две к^ерч. Госпођица говори љутито учитељу француског језика, који је пољубио: — Господине, како се усуђујете да ме пољубите, кад сте ви учитељ француског језика а не музике? О* _ — Милостива, дајте ми нешто Да једем. — Чекајте, док не дође мој муж. — Али, госпођо, ја нисам људождер... На часу зоологије

— Перице, где живе иенгури! — У АустралиЈи. — А где |е Аустралија! — На граници Америке и Јапана. Дошао Паланчанин у Београд и пита свога рођака Бсограђанина: колико Је велики Београд? — Па има једно три до четири хиљаде кавана, пивницч, бзрова и ресторација, па сад цени колики Јо. ♦♦ — Не знам што св предомишљате? Девојка је лепа, богата, отац јој Је фабрикант... — Имате ли фотографиЈу? — Девојчину? — Не, фабрике.

— Ало, ко јв тамо? — Овдо управник Заложне банке. — Молим вас колико је сати? — Каква је то дрскост да ме узнемиравате у поноћ? — Па мој је сат код вас.

У радњи

СПИРИТИСТИЧКА СЕАНСА

Дивно изгледате вечерас.ј госпођице Јованка! — Штета што Ја и вамд то неј могу ређи. — Е, онда учините оно што и | |а — лажите! Неко причао у друштву како јо једно псето ујело његову ташту. — А је лн псето било бесно? упитао је неко. — НијеЈ — Е, ко зна, може и побеснети. Отприлике пре 100 година, држане су врло честе спиритистичке сеансе, на којима је узимао учешћа и сам Фридрих Виљем Трећи. Хумболт, који је против своје воље морао присуствовати овим, неуспелим сеансама најотмени|ег берлинског друштва, изостао је једном и доцније се оправдао болешћу. — »Много сте изгубили што сте баш последњу сеансу пропустили«, — рече му краљ. — »Има већ три месеца како чинимо узалудне покушаје и замислите, баш последње сеансе покренуо се сто«! — Величанство — одговори Хумболт, — паметнији попушта! Очева љубав и кобаскце Отац славног глумца Ниделмана био је месар, а уз то добар и прост човек. Кад год би чуо да му когод хвали сина, дрхтао је од радости. Једног дана, после неке претставе у ц:ојој је Ниделман играо главну улогу, дође у очеву радњу нека жена и затражи пола кобасице. — Синоћ сам гледала вашег сина. Био је диван! — рече жена. — Шта? — упита месар и нож му се мало помаче. — Како је величанствено изгледао!... — Па оне речи, па они покрзти!... — Збиља?... и нож му се још више помаче. — Кажем вам. Дивила се цела публика] Ах, Боже мој! — рече ме-

сар и нож му већ прешао у другу половину кобасице. — Такав полет нема ниједан глумац на нашој позорници, сретан старче, ви имате сина генија! — узвикну жена. — Ха, добра жено ево вам цела кобасица, узвикну месар. Ам&асаџора&а ђухЖитопп, Кад год је Анри V, француски краљ, био добро расположен а његови савременици кажу, да је то било врло често, нико није био поштеђен од његовог пецкања, па ни наЈвиши службеници на двору. Једнога дана када се у Паризу бавио његов амбасадор на шпанском двору, гроф де Басонпјер, краљ га упита: — Молим вас, објасните ми како сте ушли у Мадрид. — Сире, ја сам ушао на једном малом магарцу који... — Ха, ха, насмеја се краљ. Један велики магарац на једном сасвим маломЈ... Али, амбасадор одговори духовито: — Сире, ја сам заступао Ваше Величанство! Пац и Краљпца ЈеласавсШа На енглеском двору за време владавине краљице Јелисавете играо је велику улогу дворска будала Пац. Због његове превелике дрскости, једног дана је у-

— Чиме могу да вас услужим! — ДаЈте ми Једну мишоловку на коЈу се хватаЈу мишеви без сланине. — Ако шеф нв повуче сво)у реч, ја сутра одлазим из ?лужбе. — А шта ти је рекао? — Да ће ме најурити. Жена с брадом У једној шатри, на вашару код Маркове цркве, показује се радозналој публици »жена с брадом«. Један од посматрача упита малу девојчицу, ^ерку соп^ ственика шатре: — Ова жена с брадом сигурно је твоја мама? — Баш сте глупи, одговори мала, то је тата, а мама је на каси.

клоњен са двора и отпуштен из службе. Дуже времена био је Пац без службе и занимања трпеђи велику оскудицу. Напослетку је опет вра^ен у двор. Тронут милош^у владарке пао је понизно на колена и сузним очима погледао краљицу. Милостиво смешећи се, краљица му је пружила руку и рекла да устане. — Све ти је опроштено и очекујем од тебе да чујем сваку моју ману! Пац је тужно махнуо главом. »Не, ја не могу више говорити о стварима о којима говори цео Лондон1 Шо и жене За своје дело »Вођа кроз социјализам за жене« Бернард Шо дуго времена није могао да нађе издавача. Најзад, некако је набасао на једнога и повео преговоре. Седе тако њих двојица и разговарају о условима за штампу и о свему осталом, о чему се обично говор>1 при издавању какве књиге. Одједном ке књижар запитати: — А шта мислите, колики број примерака треба да оштампате? Бернард Шо поглади своју седу браду и снуждено прогунђа: — Сасвим, сасвим мали број, молим. Па то се, уосталом, да закључити по самоме наслову књиге...

Спикер: — Поштована господо, један тако леп сусрет нисмо још имали у овоЈ сезони. СИТНИЦА Господин Јоца који има наме^ ру да путује, стиже на железничку станицу и на перону угледа свога пријатеља. Његов пријатељ' сав узбуђен, шета горе-доле по перону. — Шта ти је, ти си тако нервозан? — Шта ми је! За свега два минута изгубио сам воз. — Само за два минута па толика секирација. Судећи по теби, изгледа да си га пропустио бар за два сата!

Идила

— Хало, Макс, пуцај! Ти имаш пушкУ) — Да, али меткови су код тебе, Карл!

— Чика Перо, шта |е то еротика? — Заборавио сам. Ја сам већ двадесет година ожењен. Из једног писма: — ....А шљиве су толико много родиле, да шљивама хране и свиње. Послао сам вам данас две корпе. ♦♦ — Ђорђе се заклео да ће се убити ако га не пољубим. — А шта си ти учинила? — Спасла сам му живот.

Неверовање

Отац: — Не боЈ се, сине. Знаш, Ја сам ти говорио да не уЈеда свако псето коЈе лајеЈ Син: — Знам, тата! Али не знам, зна ли то и гаров.

— А зашто си ти у затвору? — Знате, господине, ја хоћу да постанем апсанџија, па ко велим одавде да почнем! ♦♦ — Узајми ми сто динара. — Не могу. Имам свега три банке. — Ништа, дуговаиеш ми |ош седам банки. ♦♦ — Зар моЈ синовац не ради више у вашоЈ радњи? — Ради, али данас није овде, јер је отишао на &ашу сахрЈну.

— Ах, драги, Јеси ли накад еањао да будеш мала лепа ммчица1