Bodljikavo prase

БроТ 48

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Страна 7

Кад одрастеш кашће ти се само... Г 1 — Татице, упита једнога дана ^али Перица свога оца — зашто победу претставља увек женска лнк? — То ти не могу тако једноставно растумачити, одговорио је отац након дугог размишљања, 1 — али ћеш то разумети кад једном будеш ожењен...

Зашто ниси хтела да будем твој љубавник! — Зато што би нам то донело несрећу; ти би био тринаести по реду™ Тмесно у очима кућевласника <— И ви каже^е да немате никакав интерес за слике? Како ви то 1 објашњавате? — Ја сам кућевласник, поштована госпођо, и ја видим само рупе у зиду. Опет не ва/ва Симић је у последње време постао врло солидан човек. Свако вече у осам сати-већ је-био код куће. Испрва «у се жена само чудила, али нзЈедном поче да бесни: . — То је страшно с тобом, неМам сад никада прилике, да своме срцу дам мале одушке. Из ПозоришШа Управник: Не разумем вашу љубомору према тој младој глумици. Она игра сасвим скромне улоге, најмање љубавничке. Шта вас дакле раздваја? Муж: Двадесет година старости! — Јеете ли чули да |е неки дан ухваћен највећи хотелски лопов! — А који |е он хотел држао.

Дужник, гласно у каванском друштву: — Од сутра хоћу да отпочнем нов живот. Поверилац, уставши иза суседног стола, прилази му и дискретно каже: — Лепо! Али претходно би требало да платите дугове из старог живота.

— Како се осећате откако станујете на периферији? — Не питајте! Чим платим уредно кирију, одмах се полиција заинтересује откуд ми тај новац!

Ко чува малог Ивицу 1 Госпођа полазећи у варош упућује своју гувернанту да добро пази да се штогод не деси малом Ивици када га буде извела у парк. — Не брини ти, мамице! упаДа у реч мали Ивица. Ништа ми се не може десити, јер с нама је увек по један жандарм. Иди слободно у варош! Разлика — Чини ми се да си ме ти узео за жену само зато што сам имала нОваца. — Грешиш драга. НапротИв, оженио сам се с тобом само зато што ја нисам имао новаца.

— Ко то Је мало пре нззвво магарцем! — Наки непознат човек— Па откуд те познаје!

МУЖ КОЈИ СЕ ШАЛИ Досадило се жени што је муж туче и тужила га суду. — Зашто тучете жену? упита судија оптуженога. — Г. судијо, понекад је само, к'о од шале ударим „шнуфтиклом". — Па знате ли ви да се за ове ствари не излази пред суд? опомиње судија тужиљу. — Бог с вама, господине судија. Не знате ви мога мож». Он нос брише руком. То је ње гова „шнуфтикла".

Нове куће Нови кирајџија прикуцава у иовом стану на зид ексер да би обесио слику. У том неко закуца на врата и у собу уђе сусед. — Извините, али да ли биста били љубазни и дозволили ми да на ваш ексер с друго стран* обесим огледало!

ЈБубав у песми и прози

— Добар дан, Боро, — поздрави Лела младог и познатог песника и књижевника Бору Бојића, и пружи му руку. Твоја књига је, дакле, ипак изишла, а како чујем и штампана је у приличном броју. Честитам! Млади човек се захвалио. — А како ти се она допада? Запита одмах; без сумње Њему је много стало до мишљења своје младе пријатељице. — Роман је добар. Али љубавне сцене које ти тамо описујеш нису ти баш најбоље успеле, мој драги. — Како?! — Језик је толико крцат речима и звучан. А затим сликовита романтика, ноћ пуна месечине и славујевог поја — све то даје утисак да ти ниси никад изјавио љубав ниједној девојци. Дођоше и моји пет минута

— Страшно од како дође ова наредба за жене да не добијају дуван пре 4 чаеа. Овај моЈ матори просто диже нос и знаш шта ми каже: — Тако ти је то жено, дођоше и моји Ј минута. Шта ћеш власт ме брани.

пошта

Крцуну Мацовићу - Власотинце. — Тако пажљиви читаоци требају. Само много је лакше видети у туђем оку трн, него у своме брвно. Напиши, бато, добро, па ћемо три пут обЈавити. Малом Стеви. — ПокушаЈ да напишеш нешто оригинално, пошто дојадише преписивења. Мадам Лели. — Ако је велика навала издајте обожаваоцима купоне и рационирајте потрошњу. Кафанским родољупцима. Кад је вама добро, онда је добро и другима. Зато гледајте само себе. Глумици — почетници. — Вашу причу не можемо штампати али је подајте Вашем редитељу. Он ће је на|боље разумети, јер је за њега и писана. Р. П. 12. — Лако ћете се задужити кад имате подлогу. Мука је за оне који немају на шта да се ■одужа.

— Добро, али ја мислим да у једном тако свечаном акту треба да има по мало романтике. Ако човек изјављује љубав некој девојци, тада... — Тада он губи сасвим главу, прекиде га Лела и журно настави: — Човек, који својој обожа ваној хоће да изјави љубав не употребљава уопште китњасте речи, веруј ми, јер је он у томе моменту много узбуђен. У већи ни случајева он седи или стоји и немо гледа у своју љубав, а да му са усана не пође ни једна реч. Бори би незгодно па поцрвени. — Заправо, ^ашто сам дошао? Ми смо врло ДОбри пријатељи и врло добро се слажемо зар не? — Сасвим је тачно. — И баш смо као створени једно за друго. На последњој футбалској утакмици били смо ретко хармоничан пар. — И то је тачно, одговори Лела. ...Да и хтео бих нешто да вам кажем, али... — Али? ... ГЦта? Црвенило на лицу Борином пређе у пурпурВу боју. — Ја мислим ... ја верујем... ја бих се неизмерно радовао ако ти ... Лела му се наже, смешећи се: — Ти глупане! Па наравно Да хоћу! — Ах, ти хоћеш, дакле? То је лепо од тебе. Тада га Лела ухвати за руку. Ето видиш, како се то догађа приликом љубавних изјава, рече она заједљиво. ЈедаМ човек стОЈи ту и не може да нађе згодну реч. Бора трже своју руку. — Како? Шта? — Тта говориш? шапну он расејано. Разочарана Лела га зачуђено погледа. Ја сам мислила... веровала сам... То дакле није требала да буде изјава љубави? Бора дрхтећи и сам од узбуђења, дохтавим гласом изјави: — Хм, да — не — не, тако, нисам мислио да изјавим љубав. Ја сам хтео само да те упитам, хоћеш ли да идеш са мном на идућу спортску забаву?

Лела отступи за један корак и рече: — Ах, тако! — Али ти, знаш ипак, како те ја волим. — Пожури Бора да се исправи. И ја хоћу да ти изјавим љубав, али то сам намеравао да учиним тек на забави. Још раније написао сам све што бих желео да ти кажем .На лицу Леле указа се потсмех. — Има ли у твом говору такође, нешто, о месечини и славујима? — Не, односно има. — Тада га Лела повуче за уво и опали му један нежан шамар. —: Ево ти, сада употреби овај концерт за твој идући роман, смејала се она. За читалачку публику може и ово да прође. А сада пољуби ме напокон, ти ретки глупандеру. Захвалност Скотланђанина а;

И он Је уметник — Мој син Је велики уметник! Када он дохвати виолину, Стотине гледају у њега тронуто! — Тек мог сина треба видети! Када он пусти свој инструменат да свира хиљаде више не мцсле на своЈ посао, остављају рад н одахну с олвкшањем! — Па шта ради ваш син! — Управља фабричном сиреном у подне и увече!

— Колико си се пута женио! — Три пута. Двапут у Америци и Једанпут свбиљно.

— Вм сте ми спасли жисот. млади човече, Ја нећу да будем неправичан... промените ми банку... ПРИЛДГАЧИ за зимску помоЂ Сима „Сиротињска мајка" Преклањски „жирада" шешир. Лулу — разочарана распуштеница — слику Ђоке инжињера. Јован, рентијер — Нежигосану стотинарку. Бранко, кванташ — Једну „кајбу" полутрулих шљива. Верица, гимназисткиња — пиџаму Паје судије. Ђура, штамгаст од Цара — Беле гамашне. Вукица „виши сталеж" — Два шпила „реми" карата и списак дужника. Јова, депутат — Поверење својих бирача и народне симпатије. Један бивши бан — Своја књижевна дела. Мица, кућевласница — 25 комада старих цигаља и један покварен радијатор. Сликар, модерниста — Приход са своје из.тожбе "која ће се некад одржати. На погребу — Да ли је стари све до последњег часа био при чистој свести? — још не знам. Тек сутра се отвара његов тестаменат.

— Зашто обарате дрво ножем кад имате секиру! — Ја сам ппаћен ма сат. Мудрост У канцеларији једнога предузека шеф прича некакав виц. Сви се смеју, само други књиговођа остаје озбиљан. — Зашто се нисте и ви смејали? — пита га касније шеф. — Зашто да се претварам? Првога ћу и онако иступити. Јака нуварица Дошао муж у подне на ручак, а млада супруга хоће да се похвали: — Знаш, драги, данас сам цело пре подне сама кувала ручак и тек на крају ми је помогла ку-> варица. На то ће муж; ■ - — О, јадница, да ли је могла још нешто да спасе? А сад ... Господин Паја је много волео децу. Једнога дана шетао се по улици и виде једнога дечака како се мучи да дохвати дугме за звонце. Паја се сажали и притисну дугме. Тада дечак рече: — Добро је, чико, ајд сад да ватамо маглу...

ш

Провалник: — Извините што вас узнемиравам! Да ли Је ово право сребро! Треба мо+пи — Можеш ли ми позајмити 1000 динара? — Могу — али нећу! — ЦЈто, мислиш ваљда да ти нећу хтети вратити? — Верујем да хоћеш — али не можеш!

Учитељ је испричао басну о вуку и јагњету. — Тако видите да је Јагње било паметно вук га не би појео. — Дабоме, рече један шврћа, онда би га појели ми.

— Ала је ово дивна кућа! — Заиста је лепа. Саграђена је новцем људи који су се мучили, знојили, урлали од бола, пљували крв... — Па чија је она? — Једног зубног лекара.