Bodljikavo prase

Чудно!

— Тата, И1км то чма Данас кад сам ракао учмтвљу да тн радмш у »Днрнсу« похвалио ме и рекао је да сам добро дете!

Ортаци

ТПшнс Онеја мазноглавасти Рафајло ИЈГуСија атрсс од куде редакиију па није ич написаја затој сг ја морам да си лупам главу. /л' већ кад сам дошеја на куде Белиград, оАу да напрајнм севап и да се малко прочаршнјам салтс ми неће да стигну паре. Затој сам написаја овај чланак за овија прасенџе тек колко да ве омрсим на врбицу. Ја сам си лошеја да кршим врат због зашто сш се направија какој сојтарија па си морам да пазарујем за Велпкден. Ал шта Лу да прајим кад овде убавиња и красотиња пн оНе човеку очи да искоче од гледање и кибицантовање. Искочија сам на калемегдан а оно се иаправија калабал'к од овеја гурави народ а трепетљике салте шећкају и врте с репче а ја си мислујјем у себ: Ал је ово подобро парче ама шта ми вреди кад она иска неког с дебелу кесу а ја см оголија и обосија а још и с паре с'у какој суво дрво па кој да ме гледа. А пуста душа иска па затоЈ с'м и ја уфатија пут за уши па си тепам але по биоскопи ал ники не трза. Сваки оНе да видн неку фајду. иска да звекне а код мен је па оскудација у тија артикловн па мука жива. Нагазија сам данас на врбицу на једну мазноглавасту с босе ноге ал она иска да јој набавим дрва а ја јој викам: — Џанум бре детенце. Шта ће ти побоље дрво од мен. Има ме само туриш у шпарет а ја сам се веА задимија, с'г Лу да фукнем каној луминација.. ." А она, јагурида, салте жмијоше па ми вика: „Ти си само за потпалу ама брез једиу шушкавицу неће ни то да гори..." А потрефи се убаво девојчен• це па ти ја одреши ћемер и с"г се не смем врћем на куде Леско• вац због зашто сам потрошија гаре а баш ич несам купија па Ле ме жив срам зеде од домакицу. Затој Лу с'г писујјем у газетке и тепам але по спекулацију па Лу онда да пазарујјем а домакица нек седи на куде дом и чека на бата Тошке ко] се из• с-ф - * -*-■ ^5^ Судија: — С»вдочв, сад Ку вам објаснити значај заклвтве. Сведок: — Нн)в потребно, господине судија, ја сам ради кривоклетства био ввК даапут у затвору. Моје је мишљење

Моје је миџЈл>ек>е да треба увести купоне за воз. На главу отпада рецимо 5 километара нет дељно а како он то да користи то је његова ствар. Јер брата овако не можеш оти^и ни корак од Београда. Сваки се човек, а нарочито жена, претворио у светског путника па само перја по возу. Има сигурно таквих који су више на путу него код куће док други не могу да иду ни једанпут годишн>е у бању. Одеш на станицу а у возу све позната лица. Одеи* кроз две недеље опат исти . Осладило им возање, шта ли. А када би били купони седео би он код ку^в и пустио и нас друге да нам види пут капут. Јер брате у све су ушли неки пундраци па би само негде ишао. Знао сам једног мог друга, иначе професора, који за тридесет година није макао из Београда а сада само луња као глува кучка. У руци му куфер и само путује. Нема вароши у којој није био два три пут а ве^ цео београдски округ зна у пр-

сте. Позна|в све сегкаке, свљанке, возовође, трошаринце па кад остане у Београду, њега не хвата место. Само се врпољи. Али зато други који треба да путујупослом, због болести или лечења или пак службено, не могу шале ради уКи у воз. Поседала браћа чак и на степеницама па се само смешкају и доаикују: — Нема места! Фа^ај џаду... Зато је моје мишљење да направе купонске књижице па колико коме следује. Ја знам да ће многи вриснуто на овај мој' предлбг али ја тако мислим па шта ми можете.

Једна већа група пријатеља за кафанским столом опклади се ко од њих брзо може да измисли највеКу лаж. Дадоше реч једноме, и он отпочне: I — Била тако једна жена, која никада није питала мужа где су му паре... — Доста, доста, добио си опкладу, заграјаше сви остали одусташе од даљег надлагивања.

па$ари води керефеке с бели мустаћи. Гезил'к бре брате, еснаф човек, домакнн па се замлаНује с трепетљике ал шта да му прајиш! Немам си поцврст карактери. Све сам ЈуДа искарнотски и гушодавка. А у иду1)и број Ау ви викнем: Ристос Рипнаја. ваш Тошке бнвши големаш.

Л0]| (Ш01Т Чича Петроније одлучи да се жени под старе дане. — Знаш, објашњава он једном другу, стар сам човек па бих волео да ми се нађе неко ко ће ми затворити очи. — Море, пази ти да ти жена |ош |аче не отвори очи, рече му други.

Највећа мана

Јадан млади архитекта, који са није одликовао богзна каквим талентом за посао који је радио, поднео је ЈовановиКу своје пројектв за две ввлике грађевинв. — Свв што видитв, потпуно је ново. То Је стил који нисте до« сада могли да спазите. А што је најважније, материјал од кога намеравам да градим ове згради нв може уопште д св запали.

— ЦЈтвта! прекиде га Јовановић. ЖЖ ; МАЛИ НЕСПОРАЗУМ -г- Вас Је ваш муж< дакле, више пута злостарљао. Је ли то било у афекту? — Не, госпон судмја, једанпут у кухињи, Једанпут у ходнику, два пут у капији.

Мика и Ђока имали су заједничку радњу. Мика је био нежења, а Ђока имао младу и згодну женицу, која је, узгред речено, запела за око његовом ортаку Мики. Због неких послова Ђока

Ерино магаре Дошао Милисав комшији Боки и затражио да му овај да магаре на послугу, — Учинио би* то, Милимве, вере ми, само ми баш сад магаре оде по катран. Још комшија и не заврши, кад се зачу њакање из штале. Зачуди се Милисав и реча: — Па ти, брате, каза да није ту, а шта је ово сад?! А Ђока ке ц>ему љутито:' — Ако, Милисаве, слушај мене, магарац је отеран по катран; а ако слушаш магарца, онда је он у штали. ш Успомене. са пупса Вратио се пре неки дан Аца са пута по Норвешкрј. — Мора да је то дивна земља — рече му један пријатељ — »непроходне шуме поно^но суице, фјордови па Ибзен. — Ах, да у Ибзену је падао снег... одговори важно Аца.

јо морао да иде на пут, па замоли Мику да му што чешКв јавља како се крећу цене у рад« њи, а уједно да му припази и на жену те да га о томе извештава, То је Мика једва дочекао, тиМ више што је знао да Ђокина же* на није према њему равнодушна, Чим је Ђока отишао Мика јв на« стојао да га што достојније за« мени код жене. После неколико дана Ђока је добио телеграм ко^ |и се односио и на радњу и жену. Он је гласио: »Промит код Сојке стоп у радњи застој«.

— Чуди ме да твој муж |ош није стигао куки. — И ја то не могу да разумем, мама, тим пре што сам му телефонирала да си и ти овде.