Bodljikavo prase

БОДЉИКЛВО ПРАСЕ

ЈМ

М Р

•Ј °000 Из Уредништва „БОДЉИКАВО ПРАСЕ"

ОО

{{ ООО О О

— Господинс уредниче, поспао свм ввм два туцета вицева, јесте пи их прочитали! — Јесам, пре Двсет година. Б р б љ а њ а

— Ти, зар ти? Невероватио да те овде иалазим. — Чуди те (го, што си ме нашао код куће. — Па наравно. Налазим овде у твојој кући увек све само непознате људе, а никада тебе. — Кажеш да нааазиш увек не■ познате? — Па, да, јасна ствар. Уосталош твоја је жеиа тако сиипатична и љубазна са свима — Шта? Ти би хтео да ја посумњам у верност своје жене?

— Гпе, шта је «во1 — Не узимај то, јер тада нећеш моћи да изостанеш од школе, кад узмеш »Вауег-ов аспирин« који ломаже код главобоље... ❖ НЕСПОРАЗУМ Полови+1 је пошао код лекара да га лрегледа. Лекар није код куке и дочекује га девојка, која лосетиоцу љубазно каже: — Моментално, господин доктор није код ку^е, али он треба сваки час да дође. Ако хоћете, сачекајте га у ординацији. — Добро, лепа тоспо% ице, одговара Поповић, — а зар ^ете ме самог оставити у ординацији? — О, то ништа не смета, рече млада девојка, господин доктор је затворио све ормане.

— А што треба да посумњаи да ти је неверна? — По теби, оида, ]а ие смеи да сумњам? — Па наравно. Треба да си сигуран. — Да ми је жена верна? — Не, већ да је вара. — Море не претеруј увек са својим прет постављенима. Испричај ми боље шта је са твојом новом собарицом. — Да ли си је видео? — Дивна је то женска! — Ходи да ти покажем њену собу. Ја сам јој наместио. — Видећеш како укусно изгледа. — Хајде, брате, баш да је видим. — ПогледајI — Згодна је, богами, само чудно, ту фали кревет. — Шта ће ту. Он се налази у иојој соби. — А тако! Сад разуием. — Па, да. Уостадом можемо дозволити себи понекад и коју ситницу. Реци ми право, брате. Врднеш и ти по неки пут, зар ие? — Па разуме се. — Често се увече касно враћаш цући, јел? — Да, врло честоI — А шта ти иа то жена каже? — Ништа, ни реч од ње да чујем. — ?/ Зар то твоја жена? Шта аначи толико поштовања према теби? — Не већ... — Онда те се боји! — Није ни то, већ њу никад ие затекнем код куће. Изгледа ми да стигие увек лосле мене.

I Т ?г о о оо° оо о о

§о§ о о

°о

••

0©€1 © ©

ецепт за путовање

Ко рђаво путује, сам је крив. Ја вам дајем рецепт да угодно живите, а то је један мали доживљај на жељезници. Седео сам у возу, који је ишао из Ниша за Београд. Одељење је било пуно и препуно. Извадих из торбе једну кесу. Узех једну бонбону и ставих је у уета. Цео купе погледао ме је са завишћу. Једна дама, дебела и округла, запита подозриво: — Имате ли Једну и за мене? — Врло радо, госпођо! Поднесем јој фишек и она узе Једну. — Врло је љубазно од вас1 — ХоКете ли још једну? — Ако ме понудите! — Погледах унаоколо. — Жели ли још неко једну бонбону? Сви су хтели.

Сисали су бонбоне да је све пуцало. Могу да вам поверим да сам путовао беспрекорно. Јер сваки час је по неко одлазио ужурбано, да се не врати брзо. Фишек је био пун бон-

бона, с лилулама за столицу — сем оне прве, коју сам ја појео. Умети, то је важно, увек било и остаје.