Bogoslovlje

станциалне душе, која je седиште „хипероргакске силе“ (force hyperorganique). „Сама супстанција душе je објективна“ 1 ). Душа je непросторно биће које према томе није нигде у простору, али. ипак може да дејствује на све тачке простора које joj je Бог потчинио. То je, вели Ампер, исто тако појмљиво, као шго привлачна снага сунца, која такође није нигде у простору, дејствује истовремено на све планете и на сваку цела и неподељена. Свакако дакле, вели Ампер, ja не могу закључити да je, на пример, моја воља просторна, али ипак морам претпоставити да постоји негде (quelque part). Према томе се чини, како Ампер свакако под утицајем Малбраншовнм вели, да свако крајње биће мора имати неко место у једном бескрајном бићу исте врсте. „Место“ мисли je бескрајна мисао или, другим, речима, место духова je Бог. Психички процеси или промена мисли, како се Ампер изражава, може се према томе најбоље објаснити тако, као да душа на неки начин сваки пут мења своје место у бескрајноме духу 2 ). Колику важност Ампер припнсује својој теорији ноуменалних релација сведочи најбоље једжТњегово писмо Мен де Бирану, у коме Ампер вели; „Без ове теорије психологија постаје непријатељица наукй и свих утешних идеја које подупиру морал“. Без тога би било апсурдно рећи да je први узрок бескрајан и вечан, да предвидя (или да je Провиђење, cause prévoyante), да je свемоћан и Слободан, него би се чинило да нас неки непознат узрок наводи да верујемо у те атрибуте Божанства. Не би било могућно имати ма какав јасан мотив да би се веровало да je „мисао“ бесмртна и да надживљује смрт 3 ). Славни фнзичар верује непоколебљиво у бесмртност душе. У једном писму (Баланшу, 1818 г.) вели Ампер; „Осећање ништавила ове егзистенције уноси у цело моје биће, дубље него икад, не знам какву тежњу ка другом животу, једину утеху која се може имати на земљи“. „Врло je истинито (il est trèsvrai) да циљ човеков није овај живот“ 4 ). На једном другом месту вели: „Има у човеку некорисних способности (des facultés inutiles), које су штетне за одржање индивидуе, али човека чине способним за други живот“ 5 ).

') о. с., р. 26, 89, 156, 202.

2 ) Исп. Die Philosophie A. M. Ampère's. p. 98 и д.

5 ) Phil. des deux A,, p. 247. (ппсмо Бирану 18. септ. 1810),

■*) Correspondance et souvenirs I, p. 143.

5 ) Phil. des deux A., p. 181.

„Богословље“