Bogoslovlje
Што се тиче слободе воље, која je најважнији проблем „телеологије или дестинације човекове“ (науке о циљу човековог живота), како вели Ж. Ж. Ампер, она за великог физичара није никад била у питагьу. То je врло појмљиво кад се има у виду еволуција Амперове философије. Његов старији пријатељ, психолог Мен де Биран (Maine de Biran, 1766 1824), који je имао највише утицаја на Амперову философију и чије je мислн Ампер највећим делом усвојио у својој преписци с њиме (која je и најважнији извор за познање Амперове философије), био je један од првих волунтариста y новијој психологији, коме je свободна вољна активност била тако рећи прва и најпростија психолошка чињеница, из које се изводила и егзистенција саме нематериалне духовне супстанције. Слобода воље je и код Ампера психолошка чињеница која, међутим, не спречава објективне (нема непознате) утицаје Божје на супстанцију душе (као што се схвата y крштењу) '). Као што се види, и овде Ампер долази до једне врсте психички несвеснога која би се могла назвати метафизичким или религиозним несвесннм. Ште се тиче Створења, „посматрано као порекло света“, оно je за Ампера, као физичара „такође једна хипотеза“. Али „ова хипотеза je једина могућна“ 2 ).
111 Напослетку морамо проговорит неколнко речи и о једној мало], чисто теолошко] расправи Амперово] у којој он у кратко излаже доказе за Божанско порекло хришћанства i „Mémoire inédit d’Ampère sur les preuves de la divinité du christianisme“) 3 ). Ова мала расправа, која je најбољп доказ високе религиозности чувенога физичара, дели поменуте доказе у три врсте. Прву врсту доказа сачињавају докази из Старог Завета. Ту Ампер доказује да су списи Старога Завета истинити и да су, према томе, истинита и она места која се односе на Хриш-
!) о. с., р. 187.
2) о с„ р. 189.
3 ) Ову расправпцу Амперову о теолошкнм проблемима издао je С. Valson на крају свога горе поменутог дела о животу и радовима Амперовим (La vie et les travaux d’ A. M. Ampère, 1886, p. 373—393), посвећеног лионском надбискупу. Догме католицизма нису по Амперу предмет дискусије, али и ако су оне нзван дискуснје, разум може бити од помоћи у ььнховом доказивању, појачати га (Phil, des deux A., p. 182, 184).
86
„Богословље“