Bogoslovlje

менат, који нас храбри да смело учинимо она] корак до претпоставке о божанском откривењу? Напослетку, да обратимо пажњу и на чувених шест дана библијске космогоније, који су подигли толико непотребне вике. Данае ни богослови не мисле да je свет постао за шест нута двадесет и четири часа. Али зар није значајан факат да по свештеном автору Бог не ствара свет у једном моменту, него у више периода? Зар високо] представи, коју има о Богу Творцу, не би потпуно, и можда још боље, одговарало да je свет створен у једном маменту; Бог рече и постаде све одједном, А када место тога автор прича о данима, зар не говори тада својим наивним језиком оно што нам речито сведоче земаљски слојеви и фор.мације: овај се свет постелено развијао у току неколиких ера? И зар после свега тога не изгледа да се у извесном основном схватању и научно и библијско приказивање постања света слажу поред свију разлика, разумљивих кад узмемо у обзир околности и средину, у којима су једно и друго схватиње дошли до израза? И зар нам то не потврфује да je логички тачна и допуштена наша теза да се библијска космогонија оснива на божанском откривегьу? Можда ће се и поред свега тога неком учинити да смо ■ступили на врло непоуздано земљиште, откако смо за објашњење неких представа у библијској космогонији узели у обзир фактор, ко]и не можемо контролисати и чији утицај не можемо историжски доказати. Али je предмет таки да ни у само] науци .не стојимо на сасвим поузданом земљишту. Видели смо да има више модерних теорија о постању васионе; ту je небуларна, ту и метеорска. Je ли то последња реч у науци? Зар се не може појавити још која? Позитивних доказа нема ни за једну, него има факата на основу којих се може створити, конструнсати представа о постању света, да после опет ти факти служе као потврда оно] конструкции. Али мењају се представе не само о тим стварима, које се не могу подврћи нашем опиту, него и које се дају из.мерити и израчунати, формулирају се на нове начине. Има напр. савремеких паучника, који с Лотјаном Грином мисле да наша земља није округла, него да има облик какве дежмекасте чигре, не сасвим правилно направљене. У току безбројних векова та се чигра напиње и све више ближи сфероиду, да после опет сплашњава, тежећи форми тетраедра са надувеиим странама, који лежи у њеној основи. Па и поред разноврсности теорија верујемо у науку, и уздајемо се у шене резултате. И

139

Виблијско казивање о постању света