Bogoslovlje

и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас. Јер кроз Њега живимо, и мичемо се, и јесмо ; као што и неки од ваших песника рекоше: јер смо и род Његов“ 1 ). У пуној сагласности са овим речима апостола незнабожаца расуђује и знаменита хришћански богослов Ориген, када говори; „Човечјп разум у пзвесном сшеиену сродан je Богу; он сејавља као разумна његова сила. Због тога човек може знашн понешшо о природа Божанства 2 ). Нама сада треба да буде појмљиво и то, да људско знање, створено разумом који je „сродан Богу“ и чије je управо назначење да „тражи Бога“, не може да се задржи у оним границама у којима би хтели да га задрже агностици. Ето због чега сви људи, на свима ступњевима свог умног развића, претпостављају извесну особиту реалност ван предела стварности упознате из искуства. Тако, иза планине коју првобитни човек није могао да заобифе, изнад неба које он није могао да обухвати очима, иза „сунчаних врата“ (зоре), њему je се откривало нетто што je необухватљиво, неограничено, „бескрајно“, по речима Макса Милера. И познатом позитивисту, Џ. Ст. Мшьу, исто je се тако показивала, већ пред крај његовог живота, ова ограничена облает нашега зиања само као „малеио остреце“ сред безграничное мора које нас у исто време и плаши и узбуфује наше уображење својом неограниченошћу и тајанственошћу. А и другоме, не млње познатом заштитнику теорије агностицизма, Спенсеру, облает позитивног научное знаша изгледала je као сфера која у колико се више шири у толико се са већим бројем тачака додирује са „непознатом реалношћу“ што je окружује, са оним непознатим „нечим“ на које указују појаве, са тим „вечним факт ш“ који изражава „удаљену и невидлшву страну тог истог факта, чију блиску и видљиву страну изучава наука“ 3 )Али није салю у толю ствар што наш разум осећа к претпоставља присуство Неограниченог иза граница ограниченог, које он сазнаје посредством посматрагьа искуством. Не задовољавајући се овим, он тежи да како било упозна ово иеограничено. И доиста, чудни су и разноврсни путеви којилга човеков

!) Д. Апост. XVII., 24. 26-28.

2 ) De principiis. lib. 1. с. 1. и 7.

3 ) А. И, ВведенскШ : РелигЈозное сознаи!е язычества. Опытъ филозофской исторји естественныхъ религШ. Т. 1. Основные вопроеы филозофской истор!и религШ (prokgonona). Москва 1902. г, стр. 42—43.

143

Догматика и Наука