Bogoslovlje

рењу света люра у толико више будити радозналост данашњега човека у колнко je већа противност између библијскога и научнога приказивања како je овај свет постао. Сви још у раном детињству иаучимо из Библије како je Бог створио свет за шест дана. Али када се доцније упознамо с природним наукама и филозофпјом, излази пред очи сасвим друга слика спорога процеса развитка, који лочнње ковитлање.м, згушњавањем и хлађењем неке магловите гасовите масе у универзу, a завршује ce стварањем чврсте коре на плане™ и лаганпм појављивањем живота на њој. У место простих и једноставних библијских речи о шест пута двадесет и четири часа, у току, којих je Бог створио и уредио овај лепи свет, у белешкама земаљских слојева читамо приче о баснословно дугим периодама еозојика, палеозојика, мезозојика и кенозојика. Разлика je и сувише велика а да се не примети; што je нај главки je, није једина. Појављује се питање, која je представа тачнија, библијска или научна? Да je Библија књига као и свака друга, ствар би се врло лако решила; за проналазак истине о постању света писцу библијске космогоније ни издалека не беху на она средства и они методи којима се служе данашњи научници, те би према томе библијско казивање заслуживало исто онолико вере колико и мудровања старих грчких филозофа. Преко њих би се имало прећи на дневни ред и сву пажгьу обрати™ на научно истраживање. Али Библија треба да je нетто више од обичних кгьига. Црква учи да je Свето Писмо дело Богом задахнуто, да садржи божанско откривење. Зато питање добива овај осетљивији облик: која je представа о створењу света тачнија, да ли она која се оснива на људском истраживању ила она коју сазнајемо из Речи Божје? Питање се даље још више компликује. Човеку су драгоцени и мили резултати до којих je дошао својим умом и својнм трудом, те почиње да испитује да ли Библија заиста има авторитет, који себи присваја, да ли библијски автор, који пише о створењу света, прима знање од Бога, или je то плод његова, па можда и туђег умовања. Ствар je једнако интересантна и за онога који верује и који не верује. Човек од вере мора се трудити да доведе у склад учење своје цркве са резултатнма данашње науке, иначе у његовој души настаје поцепаност, нема јединственога погледа на свет. Човек којн не верује, за кога je Библија обичан људски књижевни продукат без веРега авторитета, мора застати пред

108

„Богословље“